У трећу недељу пре Божића празнују се Детињци. На овај дан, обичај је да родитељи везују своју децу за столицу или чак за кревет док још спавају. Малишани имају право да се отимају, беже и скривају како би ово избегли. Везивање се врши каишем, конопцем, марамом, тако што се једним крајем вежу ноге а други крај се везује за столицу или кревет. Везани се затим дреше тако што дају поклоне, најчешће воће и слаткише, да би били одвезани. Децу такође могу везивати и одрасли рођаци, суседи и пријатељи. Родитељи неколико дана раније подсећају децу да прикупе дарове. Симболика овог празника је вишеструка. Само везивање означава везаност појединца за породицу, и симболична је представа чврстих породичних веза. Везивање такође означава животне неприлике из којих ће се спасити само они који буду имали чиме да се откупе, који су вредно стицали и штедели. Везивање на крају представља и Страшни суд где ће спасени бити они који имају шта да подаре. У давању је спасење.

Обичај је да се везују чак и деца која су још у колевци, али се од њих наравно не очекују дарови. Такође, одрасли који још нису основали своју породицу, третирају се као деца и везују се на овај дан. Ово уједно има и улогу да их подсети да је време да се венчају. Родитељи на крају враћају дарове или их поделе, што још једном потврђује суштину породице која се огледа у љубави, заједништву и дељењу.

Друге недеље пре Божића су Материце. Тада на исти начин деца у договору са очевима везују своје мајке, баке и све жене које су удате. Жене се праве да не знају да је празник и, док их деца везују, глуме збуњеност. Ипак на крају обрадују децу поклонима. Такође, дужност је мајке да на овај дан припреми угодну трпезу за породицу и све посетиоце. Уколико мајка има ћерку која је удата али нема порода, њена је дужност да се откупи тј. да посети ћерку и зета и дарује их, најчешће храном и одевним предметима.

У недељу пред Божић се празнују Очеви или Оци. Тада деца уз помоћ својих мајки везују очеве. Како фигура оца у српској традицији осликава неустрашивог, непокорног и по потреби строгог заштитника породице, везивање оца ће за децу бити много већи изазов. Отац неколико дана пред празник настоји да склони и сакрије све канапе, каишеве и било шта слично што се може употребити за везивање. Ако ипак буде везан, он се отима, негодује, а затим тобоже љутито даје дарове и тражи да одмах буде одвезан.

Детињци, Материце и Оци су, поред Туциндана и Бадњег дана, припремни предбожићни празници. Божић је дан коначног дрешења, дан који нас везује за Бога а дреши греха, смрти и пролазности. Ова три празника су, попут Крсне славе, специфично културно наслеђе српског народа. Ово су уједно и празници Свете српске деце, Светих српских мајки и Светих српских отаца. Празници истовремено симболизују и Свето Тројство. У оквиру Српске православне цркве Материце се празнују и као Дан праотаца у част родоначелника Светог народа од Адама до Јосифа. Оци се празнују као Дан отаца у част свих Исусових мушких овоземаљских предака. У недељу после Божића црква обележава Дан богоотаца у спомен на цара Давида, Светог праведног Јосифа, Светог Јакова и Светих младенаца витлејемских које је Ирод погубио.