Despot Stevan Lazarević, kao vladalac srpskog srednjeg veka, najpre i najviše zaslužuje ime viteza.

Njegova mladost nije bila vesela. Kao dečko, video je slom srpske države, poraz i tragičnu smrt svoga oca. Odmah posle toga on je, kao mladić od 17 godina, morao primiti upravu u svoje ruke, i to u doba veoma teško, i u prilikama neobično komplikovanim. Taj veliki teret Stevan možda ne bi ni izdržao da se uz njega u to doba nije našla njegova mati, pametna, razborita i energična žena, koja je za sina upravljala državom do njegovog punoletstva, a i posle. Sve do svoje smrti stajala je uz njega, pomagala ga mudrim savetima i svojim smišljenim postupcima često spasavala situaciju.

Utisci iz mladosti ostavili su dubok trag u Stevanovom karakteru. On je, svakako, već od prirode bio tih i povučen u sebe. Ono što je u mladosti video i doživeo još je jače uticalo na njega da se povuče u sebe i da izbegava sve što je moglo ličiti na veselje, spoljni sjaj i lakomislenost. On nije mario za muziku, vesele razgovore i nakit. Forma kod njega nije značila ništa – sadržina je bila sve. Odličan organizator, svestan svoje vladalačke dužnosti, plemenitog osećanja, vitez od glave do pete, Stevan bi bio slavan vladalac da je živeo u doba državnog napretka i napona. Ali živeo je u doba kada je država propadala i zbog toga je, pokraj svih svojih sposobnosti, čiji je fatum tačno okarakterisan u onoj poznatoj narodnoj priči, u kojoj božanstvo govori Stevanu: „I ti možeš i konj ti može, ali ti bog ne da!”

U početku svoje vlade Stevan je, da li zbog toga što je voleo avanture i bravure, ili zbog toga što je riterski hteo da se drži obaveza na koje je pristao – teško je reći – ali svakako uveren da je turska vlast prolazna i privremena, pomagao Turcima u raznim pohodima iskreno i odano. O njegovoj su se hrabrosti čuda pričala. Bitku kod Nikopolja rešio je u tursku korist, a u bici kod Angore izazvao je divljenje i zadobio poštovanje turskog hana Timurlemka. On je, iz poštovanja prema Stevanovoj hrabrosti, naredio da se srpski odred propusti, mada je bio već potpuno opkoljen, a posle je vratio u Srbiju Stevanovu sestru, koja je s celim Bajazitovim haremom bila zarobljena.

Docnije je Stevan drukčije gledao na stvari, i svojih bravura iz doba mladosti, koje je izvodio u korist Turaka, sećao se i pominjao ih je sa osećanjem stida i žaljenja. Onda je davao izjave da se kaje što je nekada pomagao Turcima, i da to više neće činiti. To je bilo u doba kada je Stevan bio sazreo i kada je sa šireg gledišta posmatrao politiku i prilike, kada je mogao da se uzvisi nad sitnim intrigama i da pređe preko stvari prolaznog značaja. Onda se izmirio i sa svojom najstarijom sestrom, udovicom Vuka Brankovića, i sa svojim sestrićem Đurđem, sa kojima je dotle bio u zavadi i sa njima ratovao. Od toga vremena vide se kod njega u svemu širi potezi. On je poslednjih 15 godina svoje vlade staložen, gleda dobro i tačno na sve stvari, realno ceni činjenice i prosuđuje prilike, zna šta hoće i šta treba da se radi. To je doba kada je despot Stevan stekao ugleda i autoriteta ne samo kod svojih podanika nego u celom svetu.

Teške prilike, u kojima je živeo i radio, i gruba borba za opstanak uticale su i na Stevanov karakter. Od prirode nežan, bio je naklonjen književnosti i poeziji – napisao je jednu pesmu ljubavi – i pun finog osećanja, koje je često izazivalo postupke velike i široke duše, a u isti mah je u njemu bilo i nečega grubog i bezosećajnog, što ga je ponekad navodilo na dela koja nisu bila u saglasnosti sa njegovom prirodom. U njemu kao da su bila dva čoveka, i u tome je bio pravi sin svoga naroda.

Kada je despot Stevan umro, za njegovu su smrt Dubrovčani javili ugarskome kralju ovim rečima:

„Mada smo uvereni da je Vašem veličanstvu sve poznato, ipak javljamo da je 18. ovog jula uzvišeni gospodin despot Raške završio svoj život. Njegovu smrt, mada je prema nama, građanima i vernima Vaše opštine Dubrovnika, bio okrutan i nemilosrdan više no što je trebalo, ipak, pošto je bio čekić i bedem protiv neprijatelja hrišćanske vere, ne možemo a da ne žalimo i da ne oplakujemo, mada smo najverniji podanici Vašeg veličanstva i revnitelji katoličke vere.”

Stanoje Stanojević

Izvor: Stanojević 2013: Stanoje Stanojević, Svi srpski vladari : biografije srpskih (sa crnogorskim i bosanskim) i pregled hrvatskih vladara, Beograd: „Otvorena knjiga”, str. 69–72.