Деспот Стеван Лазаревић, као владалац српског средњег века, најпре и највише заслужује име витеза.

Његова младост није била весела. Као дечко, видео је слом српске државе, пораз и трагичну смрт свога оца. Одмах после тога он је, као младић од 17 година, морао примити управу у своје руке, и то у доба веома тешко, и у приликама необично компликованим. Тај велики терет Стеван можда не би ни издржао да се уз њега у то доба није нашла његова мати, паметна, разборита и енергична жена, која је за сина управљала државом до његовог пунолетства, а и после. Све до своје смрти стајала је уз њега, помагала га мудрим саветима и својим смишљеним поступцима често спасавала ситуацију.

Утисци из младости оставили су дубок траг у Стевановом карактеру. Он је, свакако, већ од природе био тих и повучен у себе. Оно што је у младости видео и доживео још је јаче утицало на њега да се повуче у себе и да избегава све што је могло личити на весеље, спољни сјај и лакомисленост. Он није марио за музику, веселе разговоре и накит. Форма код њега није значила ништа – садржина је била све. Одличан организатор, свестан своје владалачке дужности, племенитог осећања, витез од главе до пете, Стеван би био славан владалац да је живео у доба државног напретка и напона. Али живео је у доба када је држава пропадала и због тога је, покрај свих својих способности, чији је фатум тачно окарактерисан у оној познатој народној причи, у којој божанство говори Стевану: „И ти можеш и коњ ти може, али ти бог не да!”

У почетку своје владе Стеван је, да ли због тога што је волео авантуре и бравуре, или због тога што је ритерски хтео да се држи обавеза на које је пристао – тешко је рећи – али свакако уверен да је турска власт пролазна и привремена, помагао Турцима у разним походима искрено и одано. О његовој су се храбрости чуда причала. Битку код Никопоља решио је у турску корист, а у бици код Ангоре изазвао је дивљење и задобио поштовање турског хана Тимурлемка. Он је, из поштовања према Стевановој храбрости, наредио да се српски одред пропусти, мада је био већ потпуно опкољен, а после је вратио у Србију Стеванову сестру, која је с целим Бајазитовим харемом била заробљена.

Доцније је Стеван друкчије гледао на ствари, и својих бравура из доба младости, које је изводио у корист Турака, сећао се и помињао их је са осећањем стида и жаљења. Онда је давао изјаве да се каје што је некада помагао Турцима, и да то више неће чинити. То је било у доба када је Стеван био сазрео и када је са ширег гледишта посматрао политику и прилике, када је могао да се узвиси над ситним интригама и да пређе преко ствари пролазног значаја. Онда се измирио и са својом најстаријом сестром, удовицом Вука Бранковића, и са својим сестрићем Ђурђем, са којима је дотле био у завади и са њима ратовао. Од тога времена виде се код њега у свему шири потези. Он је последњих 15 година своје владе сталожен, гледа добро и тачно на све ствари, реално цени чињенице и просуђује прилике, зна шта хоће и шта треба да се ради. То је доба када је деспот Стеван стекао угледа и ауторитета не само код својих поданика него у целом свету.

Тешке прилике, у којима је живео и радио, и груба борба за опстанак утицале су и на Стеванов карактер. Од природе нежан, био је наклоњен књижевности и поезији – написао је једну песму љубави – и пун финог осећања, које је често изазивало поступке велике и широке душе, а у исти мах је у њему било и нечега грубог и безосећајног, што га је понекад наводило на дела која нису била у сагласности са његовом природом. У њему као да су била два човека, и у томе је био прави син свога народа.

Када је деспот Стеван умро, за његову су смрт Дубровчани јавили угарскоме краљу овим речима:

„Мада смо уверени да је Вашем величанству све познато, ипак јављамо да је 18. овог јула узвишени господин деспот Рашке завршио свој живот. Његову смрт, мада је према нама, грађанима и вернима Ваше општине Дубровника, био окрутан и немилосрдан више но што је требало, ипак, пошто је био чекић и бедем против непријатеља хришћанске вере, не можемо а да не жалимо и да не оплакујемо, мада смо највернији поданици Вашег величанства и ревнитељи католичке вере.”

Станоје Станојевић

Извор: Станојевић 2013: Станоје Станојевић, Сви српски владари : биографије српских (са црногорским и босанским) и преглед хрватских владара, Београд: „Отворена књига”, стр. 69–72.