АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

ДЕРВИШ И СМРТ: СВАКИ ЧОВЈЕК ЈЕ УВИЈЕК НА ГУБИТКУ

Пасванџија је негдје у мраку огласио поноћ. Посљедњу моју поноћ, посљедњи дан: својим крајем дочекаћу му почетак.

Знам то, а зачудо, изгледа далеко све што треба да се деси, и сасвим нестварно. Дубоко у себи вјерујем да се неће ни десити. Знам да хоће, али се нешто у мени смјешка, опире, одбија. Десиће се, али је немогуће. Оно што знам није довољно. Још је сувише живота у моме срцу, и не пристајем да схватим. Можда и зато што ово пишем: нисам клонуо, отклањам смрт.

Али чим сам спустио калем, дуго нисам могао да га узмем у утрнулу руку, због умора или безвољности, због мисли што се јавила кукавички, да никаква смисла нема то што радим. И пошто сам остао без одбране, оживео је свијет око мене. А свијет је тишина, и тама.

Устао сам и пришао отвореном прозору. Тишина, тама. Потпуна, коначна. Нигдје ничега, нигдје никога. Престала је да куца и посљедња жила, утулило се и посљедње видјело. Ни гласа, ни даха, ни труни свјетла.

О, свијете, пустоши, зашто баш сад тако?

Тада се у тој глуши, у тој смрти, јавио негдје један глас, ведар, млад, чист, и запјевао чудну пјесму, снену и тиху, али свјежу и отпорну. Као пијев птице. Тако је и утихнуо, како се и јавио, ненадано. Можда удављен, као птица.

Али је остао у мени жив, разњежио ме, узбудио, узбунио. Тај обични непознати људски глас, на који се до сад не бих ни осврнуо. Можда зато што се јавио у тишини с онога свијета, можда зато што се није плашио, или што се плашио, или зато што се огласио мени, саучесно и охрабрујуће.

Јавила се закашњела њежност. Човјече који пјеваш у застрашујућој тами, чујем те. Твој крхки глас ми личи на поуку. Али чему сад?

Гдје си, Исхаче, одметниче, да ли си икад и постојао?

Грдна си варка, златна птицо!

У другој соби бдије хафиз Мухамед, можда је сазнао и чека да га позовем или да му дођем, пушта ме да посвршавам рачуне са собом и да измолим од Бога милост. Сигурно плаче немоћним старачким сузама над тугом овога свијета. Он жали све људе. Не воли их на један начин, ја на други. Зато смо усамљени.

А можда би мене пожалио посебно, можда би ме издвојио из тог општег јада, и прихватио ме као посљедњи човјек посљедњег човјека.

Да му кажем: сâм сам, хафиз-Мухамеде, сâм и тужан, пружи ми руку и само за час буди ми пријатељ, отац, син, драг човјек чија ме близина радује, пусти ме да заплачем на твојим усахлим прсима, заплачи и ти, због мене, не због свих људи, задржи ми свој влажни длан на тјемену, кратко ће трајати, а потребно ми је; кратко, јер ево већ први пијетлови пјевају.

Први пијетлови! Пакосни трубачи, подстичу вријеме, мамузају га да се не успава, пожурују несреће, дижу их са њихових легала, да нас сачекају, накостријешене. Умукните, пијетлови, стани вријеме!

Да ли да вичем у ноћ, да сазивам људе, да тражим помоћ?

Узалуд. Пијетлови су немилосрдни, већ дижу узбуну.

Сједим на кољенима, слушам. У тишини собе, негдје из зида, из стропа, из невидљивог простора куца кудрет-сат, незаустављив ход судбине.

Потапа ме страх, као вода.

Живи ништа не знају. Поучите ме, мртви, како се може умријети без страха, или бар без ужаса. Јер, смрт је бесмисао, као и живот.

 

Позивам за свједока мастионицу и перо и оно што

се пером пише,

Позивам за свједока несигурну таму сумрака

и ноћ и све што она оживи,

Позивам за свједока мјесец кад наједра и зору

кад забијели,

Позивам за свједока судњи дан, и душу што сама

себе кори,

Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак

свега – да је сваки човјек увијек на губитку.

 

Својом руком написао Хасан,

син Алијин:

 

Нисам знао да је био толико

Несрећан.

Мир његовој души!

1962–1966.

 

Меша Селимовић

 

Извор: Селимовић 2004: Меша Селимовић, Дервиш и смрт, Београд: „Новости”, стр. 403–405.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

170px-Aleksandar_Obrenovic_1890
Претходни чланак

Рођен је краљ Александар Обреновић

milovanovic
Наредни чланак

Умро је сликар Милан Миловановић