AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

Deligradski vojvoda Ilija Petrović Strelja

Najčvršće mesto odbrane južne granice teritorije oslobođene od Turaka u Prvom srpskom ustanku, i mesto odakle se kretalo u oslobađanje južne Srbije, bio je Deligrad. Sagrađen je na inicijativu i po uputstvima kapetana Žikića, a Petar Jokić o tome zapisao:

„Dođe nam Žika iz Makedonije, dovede nekolko bećara, načini šanac koji je prozvao Deligrad. On pokupi još bećara i odredi im starješine: Nikolu i Strelju nad bećarima niševačkim, Džidu nad leskovačkim a Perču nad ostalima. Ovim bećarima on osnaži i utvrdi Deligrad, bi se junački i pogibe za veru srpsku. Bog da prosti.ˮ

Smatra se da je posle pogibije Žike kapetana 1806. godine srpskim bećarima u Deligradu komandovao pomenuti Ilija Petrović Strelja (najpre bimbaša a kasnije i vojvoda).

Ilija Petrović Strelja je rodom iz Vlasine. Poticao je iz poznate porodice u južnoj Srbiji koju su zvali Strelci i koja se bavila stočarstvom i trgovinom. Strelja je više puta dolazio u sukobe s Turcima. Nakon Streljinog sukoba kraj Carskog druma s jednim Turčinom koji je putovao iz Vranja u Crnu Travu, Strelja je ubio tog Turčina a kasnije se ispostavilo da je bio neki Alil, glavni turski levrant za Moravsku oblast. Pričalo se da je taj Alil bio prvi Turčin kojeg je Strelja ubio, a nakon toga da je rekao: „Neću da se smirim sve dok Turci ne otidu odakle su došli, u njinu Anadoliju! Ovo je srpska zemlja.ˮ Ovu priču i Streljine reči zabeležio je Milan Đ. Milićević slušajući Ceku Vlasotinčanina, Streljinog saborca.

Kada je februara 1804. godine izbio ustanak u Orašcu, kažu da je južni deo Srbije, koju Prvi srpski ustanak u početku nije zahvatio, bio nalik na košnicu, jer se sve uzrujalo. Leskovački paša je tada, strahujući da se ustanak ne proširi i na južne krajeve, naredio da se pohvataju narodni prvaci s juga Srbije, a među njima i Strelja.

Po naredbi Šašit-paše, Deli Mehmed je krenuo da uhvati pogubi Strelju. Ipak, Strelja ih je, očekujući da će ga Turci tražiti, dočekao spreman i uspeo da izbegne tursku zasedu. Tada su Turci, ogorčeni što im je Strelja umakao, uhvatili Streljinog oca Petra i posekli ga na leskovačkom mostu. Nakon očeve smrti, Strelja je rešio da konačno pokrene ustanak u južnoj Srbiji. Planirano je da ustanak bukne na Mitrovdan 1805. godine. Međutim zbog nesuglasica između knezova i hajduka, do ustanka nije došlo. Tada je Strelja, sa svojim bećarima i sa poverenikom koga je u Crnu Travu poslao Karađorđe da odobri dizanje ustanka, prešao Moravu i otišao u Šumadiju.

Kada je sagrađen Deligrad, Strelja je boravio na njemu sa ustanicima koji su pošli s njim iz Južne Srbije. Nakon jednog megdana, u kom je Strelja ubio Turčina koji je pre toga pobeđivao srpske ustanike, Petar Dobrnjac da je proglasio bimbašom i komandantom svih bećara iz moravskog kraja.

U proleće 1807. godine ponovo su krenule ratne operacije. O učešću Strelje u akcijama srpskih ustanika iz tog perioda najdetaljnije piše Sergije Dimitrijević. On kaže da je deo srpske vojske, pod komandom Petra Dobrnjca, krenuo ka Nišu. Levim krilom te vojske komandovao je hajduk Veljko Petrović, a desnom Strelja. Ovaj zadatak koji mu je poverio Dobrnjac, iste je težine kao i onaj koji je imao hajduk Veljko, može se reći da su ga Vožd i druge srpske vojvode cenili. Strelja je bio i organizator svih ustaničkih gerilskoh akcija u južnom Pomoravlju osim oblasti oko Pirota, za koji je bio zadužen hajduk Veljko.

Desno krilo srpske vojske koja je u proleće 1807. godine krenula na jug pod komandom Ilije Petrovića Strelje, zaobišlo je Niš, i kako izvori kažu, u jednom brzom maršu ušlo u Leskovac (ali ga nije zauzelo) i proteralo Šimšit-pašu iz njega. U tom naletu, Streljin zadatak je bio organizovanje ustanka u vlasotinačkom kraju i zatvaranje Grdeličke klisure. Tada je u klisuri došlo do bitke kod Dedobarskog hana. Ima izvora koji govore da je akcija srpske vojske zahvatila i vranjski kraj. Međutim, ovaj napad ustanika je suzbijen tako da se, kako neka austrijska dokumenta govore i sam Strelja jedva spasao. Sergije Dimitrijević smatra da su Austrijanci snabdevali ustanike puškama pa da su i zbog toga pratili ustaničke akcije.

Strelja je dobio veliku ulogu komandanta desnog krila niškog fronta u vreme kad je leskovački kraj ušao u borbeni plan srpske vojske, kao ratno poprište i teritorija koja se mora osvojiti. Čim je ovaj pokušaj propao i osvajanje Leskovca napušteno, prestalaje izuzetna Streljina uloga. Ipak, i pored neuspeha Strelja je uživao ugled kod Karađorđa. Vožd je 15. Februara 1812. godine poslao pismo adresirano na vojvodu Antonija Simeunovića koje počinje pozdravima gospodi vojvodama, među kojima je i Strelja. Postoje tvrdnje da je Karađorđe Strelju proglasio vojvodom nakon pohvala koje su pred Vožda izneli Petar Dobrnjac i Stanoje Glavaš. Potonji se morao potpuno uveriti u Streljinu hrabrost 1806. godine, kada su ustanici napali Prokuplje i uspeli na kratko da ga osvoje. Pričalo se da je u tom srpskom naletu, na čijem je čelu bio Stanoje Glavaš, Strelja pokazao neobično požrtvovanje.

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Strelja je, kao i mnogi drugi Srbi, prešao preko Save i Dunava. Milan Đ. Milićević piše da je, kada je prešao u Austriju, bio stalno kraj granice. A kada je izbio Drugi srpski ustanak, Strelja prešao u Srbiju i u selu Jabučje u Smederevskoj nahiji priključio se okupljenoj vojsci, zajedno sa svojom četom koju je skupio u Banatu. Spisi koji govore o Strelji za vreme vladavine kneza Miloša kazuju samo o neslogama između kneza Miloša i njega. Smatra se da je u Đakovoj buni, koja je izbila 1825. godine, protiv samovolje kneza Miloša, udela imao i Strelja. Posle ove bune bio je zatvoren, saslušavan i oslobođen, nakon čega je otišao u hajduke.

Pisci izvora ili svedoci njegovog života za vreme kneza Miloša, kao da su stalno naglašavali knežev strah od Strelje, od njegove hrabrosti, i kako su hteli reći da je knez zbog toga hteo da ga ukloni.

Većina smatra da je pobegao u hajduke jer se bojao da će ga knez ponovo uhvatiti i pogubiti a ne zato što se nije slagao sa kneževom politikom postepenog oslobođenja Srbije.

Strelja je jednom prilikom pobio neke turske trgovce na brdu Mečki, između Šepuljka i Ražnja. Sa svojom četom je povremeno hajdukovao i po južnoj Srbiji. Prilikom jedne akcije njegove čete, jedna turska potera uspela je tamo da ih razbije. Strelja je bio primoran da beži u oslobođeni deo Srbije i tako ga je uhvatio knez Mileta Radojković. Knez Mileta je uputio pismo knezu Milošu: „ Mi pokorni vaši služitelji javljamo vašem sijateljstvu zaradi Strelje kako ga e potera razbila u ražansku nahiju u bukovik i ednoga mu druga nema i oni po dva po tri prebežu na ovu starnu i mi i sve povatamo…ˮ

Pričalo se, kada je knez Miloš primio Strelju, da je požurio da ga preda Turcima. Predao ga je sa još dva njegova pratioca. Turci su ih vodili ka Mečki, između Jovanovca i Ražnja, gde su ih čekala vešala. Dok su išli, jedan od njegovih drugova je uspeo da pobegne, a Strelja je sa onim drugim bećarom obešen na mestu gde su oni turski trgovci pobijeni. Zapisano je da se to zbilo 1836. godine. Glava mu je posle isečena i stavljena na kolac koji je danima stajao pred pašinim konakom u Leskovcu, da plaši narod. Streljin drug koji je pred vešalima pobegao Turcima bio je Ceka Vlasotinčanin.

AUTOR: Vladislav Petković

IZVOR: Istorija revija, Eccoprint d. o. o., Beograd, 2011.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Bknezevic
Prethodni članak

MISAO DANA

sifnios
Naredni članak

Umrla je primabalerina i koreograf Dušanka Sifnios