АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Делиградски војвода Илија Петровић Стреља

Најчвршће место одбране јужне границе територије ослобођене од Турака у Првом српском устанку, и место одакле се кретало у ослобађање јужне Србије, био је Делиград. Саграђен је на иницијативу и по упутствима капетана Жикића, а Петар Јокић о томе записао:

„Дође нам Жика из Македоније, доведе неколко бећара, начини шанац који је прозвао Делиград. Он покупи још бећара и одреди им старјешине: Николу и Стрељу над бећарима нишевачким, Џиду над лесковачким а Перчу над осталима. Овим бећарима он оснажи и утврди Делиград, би се јуначки и погибе за веру српску. Бог да прости.ˮ

Сматра се да је после погибије Жике капетана 1806. године српским бећарима у Делиграду командовао поменути Илија Петровић Стреља (најпре бимбаша а касније и војвода).

Илија Петровић Стреља је родом из Власине. Потицао је из познате породице у јужној Србији коју су звали Стрелци и која се бавила сточарством и трговином. Стреља је више пута долазио у сукобе с Турцима. Након Стрељиног сукоба крај Царског друма с једним Турчином који је путовао из Врања у Црну Траву, Стреља је убио тог Турчина а касније се испоставило да је био неки Алил, главни турски леврант за Моравску област. Причало се да је тај Алил био први Турчин којег је Стреља убио, а након тога да је рекао: „Нећу да се смирим све док Турци не отиду одакле су дошли, у њину Анадолију! Ово је српска земља.ˮ Ову причу и Стрељине речи забележио је Милан Ђ. Милићевић слушајући Цеку Власотинчанина, Стрељиног саборца.

Када је фебруара 1804. године избио устанак у Орашцу, кажу да је јужни део Србије, коју Први српски устанак у почетку није захватио, био налик на кошницу, јер се све узрујало. Лесковачки паша је тада, страхујући да се устанак не прошири и на јужне крајеве, наредио да се похватају народни прваци с југа Србије, а међу њима и Стреља.

По наредби Шашит-паше, Дели Мехмед је кренуо да ухвати погуби Стрељу. Ипак, Стреља их је, очекујући да ће га Турци тражити, дочекао спреман и успео да избегне турску заседу. Тада су Турци, огорчени што им је Стреља умакао, ухватили Стрељиног оца Петра и посекли га на лесковачком мосту. Након очеве смрти, Стреља је решио да коначно покрене устанак у јужној Србији. Планирано је да устанак букне на Митровдан 1805. године. Међутим због несугласица између кнезова и хајдука, до устанка није дошло. Тада је Стреља, са својим бећарима и са повереником кога је у Црну Траву послао Карађорђе да одобри дизање устанка, прешао Мораву и отишао у Шумадију.

Када је саграђен Делиград, Стреља је боравио на њему са устаницима који су пошли с њим из Јужне Србије. Након једног мегдана, у ком је Стреља убио Турчина који је пре тога побеђивао српске устанике, Петар Добрњац да је прогласио бимбашом и командантом свих бећара из моравског краја.

У пролеће 1807. године поново су кренуле ратне операције. О учешћу Стреље у акцијама српских устаника из тог периода најдетаљније пише Сергије Димитријевић. Он каже да је део српске војске, под командом Петра Добрњца, кренуо ка Нишу. Левим крилом те војске командовао је хајдук Вељко Петровић, а десном Стреља. Овај задатак који му је поверио Добрњац, исте је тежине као и онај који је имао хајдук Вељко, може се рећи да су га Вожд и друге српске војводе ценили. Стреља је био и организатор свих устаничких герилскох акција у јужном Поморављу осим области око Пирота, за који је био задужен хајдук Вељко.

Десно крило српске војске која је у пролеће 1807. године кренула на југ под командом Илије Петровића Стреље, заобишло је Ниш, и како извори кажу, у једном брзом маршу ушло у Лесковац (али га није заузело) и протерало Шимшит-пашу из њега. У том налету, Стрељин задатак је био организовање устанка у власотиначком крају и затварање Грделичке клисуре. Тада је у клисури дошло до битке код Дедобарског хана. Има извора који говоре да је акција српске војске захватила и врањски крај. Међутим, овај напад устаника је сузбијен тако да се, како нека аустријска документа говоре и сам Стреља једва спасао. Сергије Димитријевић сматра да су Аустријанци снабдевали устанике пушкама па да су и због тога пратили устаничке акције.

Стреља је добио велику улогу команданта десног крила нишког фронта у време кад је лесковачки крај ушао у борбени план српске војске, као ратно поприште и територија која се мора освојити. Чим је овај покушај пропао и освајање Лесковца напуштено, престалаје изузетна Стрељина улога. Ипак, и поред неуспеха Стреља је уживао углед код Карађорђа. Вожд је 15. Фебруара 1812. године послао писмо адресирано на војводу Антонија Симеуновића које почиње поздравима господи војводама, међу којима је и Стреља. Постоје тврдње да је Карађорђе Стрељу прогласио војводом након похвала које су пред Вожда изнели Петар Добрњац и Станоје Главаш. Потоњи се морао потпуно уверити у Стрељину храброст 1806. године, када су устаници напали Прокупље и успели на кратко да га освоје. Причало се да је у том српском налету, на чијем је челу био Станоје Главаш, Стреља показао необично пожртвовање.

После пропасти Првог српског устанка, Стреља је, као и многи други Срби, прешао преко Саве и Дунава. Милан Ђ. Милићевић пише да је, када је прешао у Аустрију, био стално крај границе. А када је избио Други српски устанак, Стреља прешао у Србију и у селу Јабучје у Смедеревској нахији прикључио се окупљеној војсци, заједно са својом четом коју је скупио у Банату. Списи који говоре о Стрељи за време владавине кнеза Милоша казују само о неслогама између кнеза Милоша и њега. Сматра се да је у Ђаковој буни, која је избила 1825. године, против самовоље кнеза Милоша, удела имао и Стреља. После ове буне био је затворен, саслушаван и ослобођен, након чега је отишао у хајдуке.

Писци извора или сведоци његовог живота за време кнеза Милоша, као да су стално наглашавали кнежев страх од Стреље, од његове храбрости, и како су хтели рећи да је кнез због тога хтео да га уклони.

Већина сматра да је побегао у хајдуке јер се бојао да ће га кнез поново ухватити и погубити а не зато што се није слагао са кнежевом политиком постепеног ослобођења Србије.

Стреља је једном приликом побио неке турске трговце на брду Мечки, између Шепуљка и Ражња. Са својом четом је повремено хајдуковао и по јужној Србији. Приликом једне акције његове чете, једна турска потера успела је тамо да их разбије. Стреља је био приморан да бежи у ослобођени део Србије и тако га је ухватио кнез Милета Радојковић. Кнез Милета је упутио писмо кнезу Милошу: „ Ми покорни ваши служитељи јављамо вашем сијатељству заради Стреље како га е потера разбила у ражанску нахију у буковик и еднога му друга нема и они по два по три пребежу на ову старну и ми и све поватамо…ˮ

Причало се, када је кнез Милош примио Стрељу, да је пожурио да га преда Турцима. Предао га је са још два његова пратиоца. Турци су их водили ка Мечки, између Јовановца и Ражња, где су их чекала вешала. Док су ишли, један од његових другова је успео да побегне, а Стреља је са оним другим бећаром обешен на месту где су они турски трговци побијени. Записано је да се то збило 1836. године. Глава му је после исечена и стављена на колац који је данима стајао пред пашиним конаком у Лесковцу, да плаши народ. Стрељин друг који је пред вешалима побегао Турцима био је Цека Власотинчанин.

АУТОР: Владислав Петковић

ИЗВОР: Istorija revija, Eccoprint d. o. o., Beograd, 2011.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Bknezevic
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

sifnios
Наредни чланак

Умрла је примабалерина и кореограф Душанка Сифниос