AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

Da li postoje pravila razgovora?

Pitanje da li postoje pravila razgovora nekom može izgledati potpuno nepotrebno, s obzirom na to da, tokom razgovora, obično ne obraćamo pažnju na to kako svoj govor uklapamo u određene kalupe koje društvo zahteva. Na određenim primerima vredi ukazati na to kako postoje određene konvencije kojima smo svi podređeni.

Sigurno je da smo svi mi imali situaciju u kojoj na ulici sretnemo nekog poznanika, sa kojim se kulturno pozdravimo i u prolazu pitamo šta radi, gde je, kako je itd. I na kraju tog kratkog razgovora kažemo vidimo se. Ono što on nama odgovori obično bude „evoˮ, „evo ništa posebnoˮ, „krenuo malo…ˮ, „nema ništaˮ. Da li ste se ikada zapitali šta zapravo znače te fraze, na prvom mestu da li nešto znače?

Ako bismo pogledali razgovor između osobe A i B, da li bismo ih smatrali bliskima ili samo poznanicima?

A: Ee, ćao!
B: Ćao!
A: Gde si, šta ima?
B: Evo ništa, kod tebe?
A: Isto.
B: Drago mi je da sam te video. Vidimo se!
A: Takođe. Vidimo se!

Da li su se sa sigurnošću ove osobe dogovorile i ponovo videle? Skoro je sigurno da nisu. Ceo ovaj razgovor je konvencionalizovan, što znači da se odigrava pod određenim pravilima. Prvo su se pozdravili ustaljenim pozdravima, zatim su pristojno postavili pitanje, na koje se ni ne traži pravi odgovor. Pitanje je uzvraćeno i na njega je slično odgovorio i drugi govornik. Ni A ni B nisu očekivali da im ovaj drugi kaže šta zaista radi. Uostalom, često se desi da ljudi koji malo obraćaju pažnju na to što govore počnu da se smeju što  čoveka koji se nalazi ispred nas pitamo gde je, ali to je iz razloga što je to čista konvencija. Na kraju su razgovor završili pozdravima, takođe konvencionalnim. Mogli su da kažu i ćao uz sve to.

Kada izađete u grad sa društvom, drugom ili drugaricom, nakon kratkog druženja dođe vreme za rastanak. Pre toga obično se taj rastanak najavi, a zatim obično dolazi i do još nečega. Pogledajmo sledeći razgovor.

A: Vreme je da krenem, eno ga autobus.
B: Važi. Je l’ se vidimo sledeće nedelje?
A: Može, trebalo bi da sam slobodan, dogovorićemo se ovih dana.
B: Važi. Ćao!

Možda se i neće videti sledeće nedelje, ali su na kraju druženja morali da najave sledeće viđanje jer je to deo pravila. Slično tome je i kada sretnete neku osobu koju dugo niste videli i kažete „mogli bismo na kafu nekadaˮ. To ne znači da ćete se zaista naći  na kafi, ali je to kurtoazno završavanje razgovora, koji je obično malo duže trajao od onog „gde si, šta radišˮ.

 

Takođe, još jedna vrsta konvencionalnog govora jeste odgovor na različita pitanja. Kada nas neko pita hoćemo li da idemo negde, mi možemo odgovoriti potvrdno i odrično, kada nam traži nešto da uradimo, možemo da prihvatimo ili da odbijemo itd. U ovim slučajevima postoje  razne mogućnosti odgovora.
a) A: Hoćeš li doći da mi pomogneš?
B: Evo.

b) A: Hoćeš li doći da mi pomogneš?
B: Ne mogu, moram hitno da izađem napolje, u žurbi sam.

U primeru a) vidimo da je osoba B prihvatila poziv za pomoć i zato je njeno „evoˮ bilo sasvim dovoljno. Pretpostavlja se da je, izgovarajući to, već krenula ka osobi A. U primeru b) vidimo da osoba B odbija da pomogne, ali „ne moguˮ nije dovoljno da kaže, jer, ako bi se završilo na tome, izgledala bi nepristojna i bezobrazna. Zato je, prilikom odbijanja nečega jako bitno da se opravdamo, da objasnimo zašto na nešto dajemo negativan odgovor, onaj nepreferiran.

 

Na osnovu ovoga i još brojnih primera koji se svakodnevno sreću, može se videti da pitanje s početka možda i nije nepotrebno.

PIŠE: Jelena Lukić, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

PIŠE: Jelena Lukić, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

49044824_1423656344438395_4728621777280827392_n
Prethodni članak

MISAO DANA

erdeljanovic
Naredni članak

Umro je etnolog i akademik Jovan Erdeljanović