АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Да ли постоје правила разговора?

Питање да ли постоје правила разговора неком може изгледати потпуно непотребно, с обзиром на то да, током разговора, обично не обраћамо пажњу на то како свој говор уклапамо у одређене калупе које друштво захтева. На одређеним примерима вреди указати на то како постоје одређене конвенције којима смо сви подређени.

Сигурно је да смо сви ми имали ситуацију у којој на улици сретнемо неког познаника, са којим се културно поздравимо и у пролазу питамо шта ради, где је, како је итд. И на крају тог кратког разговора кажемо видимо се. Оно што он нама одговори обично буде „евоˮ, „ево ништа посебноˮ, „кренуо мало…ˮ, „нема ништаˮ. Да ли сте се икада запитали шта заправо значе те фразе, на првом месту да ли нешто значе?

Ако бисмо погледали разговор између особе А и Б, да ли бисмо их сматрали блискима или само познаницима?

А: Ее, ћао!
Б: Ћао!
А: Где си, шта има?
Б: Ево ништа, код тебе?
А: Исто.
Б: Драго ми је да сам те видео. Видимо се!
А: Такође. Видимо се!

Да ли су се са сигурношћу ове особе договориле и поново виделе? Скоро је сигурно да нису. Цео овај разговор је конвенционализован, што значи да се одиграва под одређеним правилима. Прво су се поздравили устаљеним поздравима, затим су пристојно поставили питање, на које се ни не тражи прави одговор. Питање је узвраћено и на њега је слично одговорио и други говорник. Ни А ни Б нису очекивали да им овај други каже шта заиста ради. Уосталом, често се деси да људи који мало обраћају пажњу на то што говоре почну да се смеју што  човека који се налази испред нас питамо где је, али то је из разлога што је то чиста конвенција. На крају су разговор завршили поздравима, такође конвенционалним. Могли су да кажу и ћао уз све то.

Када изађете у град са друштвом, другом или другарицом, након кратког дружења дође време за растанак. Пре тога обично се тај растанак најави, а затим обично долази и до још нечега. Погледајмо следећи разговор.

А: Време је да кренем, ено га аутобус.
Б: Важи. Је л’ се видимо следеће недеље?
А: Може, требало би да сам слободан, договорићемо се ових дана.
Б: Важи. Ћао!

Можда се и неће видети следеће недеље, али су на крају дружења морали да најаве следеће виђање јер је то део правила. Слично томе је и када сретнете неку особу коју дуго нисте видели и кажете „могли бисмо на кафу некадаˮ. То не значи да ћете се заиста наћи  на кафи, али је то куртоазно завршавање разговора, који је обично мало дуже трајао од оног „где си, шта радишˮ.

 

Такође, још једна врста конвенционалног говора јесте одговор на различита питања. Када нас неко пита хоћемо ли да идемо негде, ми можемо одговорити потврдно и одрично, када нам тражи нешто да урадимо, можемо да прихватимо или да одбијемо итд. У овим случајевима постоје  разне могућности одговора.
а) А: Хоћеш ли доћи да ми помогнеш?
Б: Ево.

б) А: Хоћеш ли доћи да ми помогнеш?
Б: Не могу, морам хитно да изађем напоље, у журби сам.

У примеру а) видимо да је особа Б прихватила позив за помоћ и зато је њено „евоˮ било сасвим довољно. Претпоставља се да је, изговарајући то, већ кренула ка особи А. У примеру б) видимо да особа Б одбија да помогне, али „не могуˮ није довољно да каже, јер, ако би се завршило на томе, изгледала би непристојна и безобразна. Зато је, приликом одбијања нечега јако битно да се оправдамо, да објаснимо зашто на нешто дајемо негативан одговор, онај непрефериран.

 

На основу овога и још бројних примера који се свакодневно срећу, може се видети да питање с почетка можда и није непотребно.

ПИШЕ: Јелена Лукић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

ПИШЕ: Јелена Лукић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

49044824_1423656344438395_4728621777280827392_n
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

erdeljanovic
Наредни чланак

Умро је етнолог и академик Јован Ердељановић