Да се не заборавиЗанимљивости

Цинцари у српској традицији

За име овог етноса који је од краја 18. и кроз 19. век имао утицаја на стварање грађанског друштва везане су многе енигме, па чак и предрасуде и политички интереси, првенствено око њиховог порекла и имена, у чему је највише суделовао немачки етнограф Густав Вајганд. Он их је назвао Аромунима, алудирајући на њихову везу са савременим Румунима, али ипак треба имати на уму да је Вајганда управо Румунија и ангажовала да докаже постојање везе Цинцара и Румуна.

О самом пореклу овог народа постоји много теорија: сматра се да су потомци палеобалканских Пелазга, а најновија антрополошко-археолошка истраживања заступају мишљење да су у ствари мешавина Пелазга и индо-европских досељеника на Балкан. Друга теорија их доводи у везу са романизованим Трачанима и Илирима, а најзаступљенија теорија је да воде порекло од романизованих Хелена, те су Цинцари заправо Грци. Територија коју је насељавао овај етницитет налазила се на границама Грчке, Албаније и Македоније и звала се Јелада.

У позновизантијском и поствизантијском периоду називани су, у зависности од краја у коме су били насељени, Романовласима и Грековласима, но како год било и којим год именом називани, Цинцари су и након пропасти Византије 1453. године чували грчки дух и осећали снажну везу са славном грчком прошлошћу. Овакво осећање убрзало је грецизирање Цинцара током 16. столећа, а процес је мотивисала и жеља за добијањем трговачких привилегија у царству Сулејмана Величанственог. Значајну улогу у процесу аслимилације имала је и црква, која је посредством исте вере код Цинцара учвршћивала уверење о заједничкој прошлости.

Центар цинцарске културе био је град Москопоље, у ком су се налазиле грчке цркве и школе. Град је страдао од Турака, будући да су материјално помагали устанке на Пелопонезу 1769. и 1788.

Турско насиље утиче на расељавање Грко-цинцара, од којих се добар део обрео на територији Хабзбуршке монархије. Као добри и способни трговци, занатлије и неимари, Цинцари су акумулирали велики капитал, па било да су прихватани или оспорвани у новим срединама, сва врата су им била отворена, јер се у кризним периодима рачунало на њихов капитал и умешност у занатству и трговини.

У Петроварадинском шанцу Цинцари су се појавили после два аустро-турска рата 1716–1718. и 1737–1739, тачније после Пожаревачког мира и пада Београда у турске руке. У то време положај становништва у угарском делу монархије био је тежак због двојне власти: војне, граничарске и коморске у жупанијама. Ситуацију је додатно отежавала одлука из 1741. о развојачењу Потиске, Поморишке и Подунавске војне границе. Разочарани у бечки двор, граничари заједно са трговцима Петроварадинског шанца моле царицу Марију Терезију 1743. да им дозволи самоуправу како не би постали угарски кметови. Погођен финансијском кризом после рата за Аустријско наслеђе, Беч 1. фебруара 1748. уз откуп издаје повељу којом је Петроварадински шанац постао слободан краљевски град, па је самим тим постао још привлачнији за цинцарске трговце и занатлије. Но и поред чињенице да је Петроварадински шанац био слободан град, положај Цинцара није био лак, упркос богатству које им је омогућавало да одмах отпочну послове. Наиме,18. тачка Привилегије из 1748. прописивала им је да не могу постати грађани, па са тим у вези нису могли да отварају занатлијске и трговачке радње нити купују некретнине. Међутим, по природи умешни и довитљиви, Цинцари су нашли начина да се снађу у новонасталој ситуацији. Постајући имућни, искористили су финансијску исцрпљеност Новог Сада због откупа елибертације и успели да докажу да ће свој капитал уложити у опште добро града и градску благајну. Друга половина 18. века дочекала је Хабзбуршку монархију исцрпљену новим ратовима, односно Седмогодишњим ратом (1753–1760) и ратом са Турском (1758–1791). Због тога аустријске власти, у циљу опоравка државних финансија, настоје да привуку Цинцаре у што већем броју и омогуће им стицање грађанског статуса, спроводећи низ мера како би се спречио одлив капитала, а само једна у низу тих мера било је приморавање Цинцара да се одрекну турског поданства.

Препис повеље о елибертацији царице Марије Терезије

Препис повеље о елибертацији царице Марије Терезије

Цинцари су се у новим крајевима посрбили и ојачали српску трговачку чаршију. Асимилација код Срба није текла насилним путем, већ је као и у случају грецизирања била потпомогнута заједничком конфесијом, школама и брачним везама. Између осталог, асимилација је уследила и због непостојања заједничког политичког живота, писма и државе, па су стога Цинцари веома лако прихватали ону народност у чијем су окриљу могли материјално да напредују и живе безбедно. Цинцари су своју наклоност српском народу показали обилатом помоћи при осивању Карловачке гимназије 1791. и Велике српске православне гимназије, данашње гиманзије Јован Јовановић Змај 1810. Нису сви били наклоњени цинцарском посрбљавању. Томе су се нарочито супротстављали директор грчке школе Георгије Бељански и трговац Марко Сервијски, тражећи за Цинцаре одвојену цркву и школу. Иницијативу за осамостаљење покренуо је Ђорђе Чакра 1793. након што је Темишварски сабор одбио неке његове захтеве. Одвајање цркве и школе донело је дозу нетрпељивости у српско-цинцарске односе, али то није био једини разлог. Ова нетрпељивост је подгревана и конкуренцијом у трговини и занатству, али су ови антагонизми почели да се стишавају крајем 19. века.

Нестајању Цинцара почело је да доприноси трговање по Европи и Азији, што је штетило очувању језика, а на губљење њиховог имена додатно су утицали и Балкански ратови, али о томе да нису сасвим нестали сведочи попис из 2011. према коме у републици Србији данас живи 243 Цинцара.

О историји Цинцара говорио је велики српски књижевник Борислав Пекић у своме седмокњижју Златно руно, кроз причу цинцарске породице Њаго, сажимајући целокупни живот овог народа на историју једне породице.

Пише: Мср Александра Шуковић

Извори:

Лепосава Кљаић, Заслужни новосадски Грко-цинцари с краја 18. и у 19. веку, Нови Сад, 1998.

Фотографије:

Москопоље, гравура из 1740. http://www.monumentaserbica.com/gradovi/epskigradovi/gradout.php?ic=MOSKOPOLJE

Препис повеље о елибертацији царице Марије Терезије  http://digitalizacija.ns.rs/lat/prepis-povelje-carice-marije-terezije-o-elibertaciji-novog-sada/fotografije

 

 

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

lukateli
Претходни чланак

Рођена је балерина, кореограф и педагог Иванка Лукатели

aberdar
Наредни чланак

Умро је филозоф, песник, политичар и академик Милан Кујунџић Абердар