АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

ЦИНЦАР ЈАНКО – ХЕРОЈ УСТАНИЧКЕ СРБИЈЕ

Војвода Јанко Поповић, познат као Цинцар Јанко, родио се у Охриду у Македонији 1779. године у свештеничкој породици. Отац му је био охридски протојереј. Иако по надимку Цинцар, био је српског порекла, тврдио је његов потомак Младен Т. Цинцар-Јанковић. Потицао је из села Доња Белица, испод планине Јабланице, код Струге, где је живело много Аромуна (Цинцара), па је Јанко наводно због тога добио надимак. Ту је рођен и Цинцар Марко, Јанков брат од стрица Косте, касније војвода Сокоске нахије.

Бунтован од младалачких дана, Јанко је често улазио у окршаје с Турцима. Једном приликом је и убио неког Турчина и прешао у Цариград. Године 1779. настанио се у Ваљеву и почео се бавити трговином. Тешке историјске околности потресале су Београдски пашалук. Тамни облаци надвили су се над Ваљевом, које је било прва мета дахијске тираније. Обор-кнезови Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин пали су као жртве свирепе Сече кнезова. Дахија Мехмед-ага Фочић утамничио је у Ваљеву и Цинцар Јанка, али га је ослободио због залагања ваљевских кметова и трговаца.

Битка за битком

Пламен побуне се брзо ширио и енергични Јанко се одмах придружио устаницима. Увидевши његову храброст и сналажљивост, вожд Карађорђе га је поставио за бимбашу. Истакао се у бици за ослобођење Карановца (Краљева) 1805. године, потом 1806. у биткама код Лешнице и код Чучуга и у опсади Шапца.

Највећи војнички успех Цинцар Јанку је донела Битка на Мишару у августу 1806. године. После ове битке један део турске војске пребегао је у Срем покушавајући да се преко Шапца врати у Босну. Српска потера, коју су предводили Цинцар Јанко и Лазар Мутап, била им је за петама. Прешли су аустријску границу, сустигли их у селу Босут у Срему и погубили капетана Бешировића (Остроч капетана) и агу Мустафу Барјактара (Хаџи Моста). Филип Вишњић је у песми Бој на Мишару опевао овај подвиг:

Нешто Турак на Саву удари,

На добријем коњма препловише,

Утекоше у земљу Њемачку,

Ками мајци да утећи могу!

Зачуо их витез Цинцар Јанко,

И зачуо Лазаре Мутапе,

Припасаше свијетло оружје,

Пријеђоше у земљу Њемачку,

Пак по трагу поћераше Турке;

Стигоше их на првом конаку,

Баш на ушћу код воде Босута.

Истом Турци на конак одјали,

У Босуту пред бијелом крчмом,

Али Цинцар из краја повика:

Стани, Туре! нијеси утекло.

С друге стране Мутап повикао.

Кад то жачу Остроч-капетане,

Лудо д’јете, одмах се препаде,

Аџи-Мосто на мах обумрије;

Ту долеће Цинцар са Мутапом,

Мутап Мосту одсијече главу,

Цинцар Јанко Остроч-капетану;

Утече им од Градачца Дедо:

А ни он им не би утекао,

Ал’ у Деда млого пријатеља,

Па га сакри Њемачка господа.

Кад згубише Остроч-капетана,

Ту Србини како мрки вуци

Од њих пусто одузеше благо,

И добре им коње поваташе,

А њих јадне у Саву бацише,

И овако Сави говорише:

Саво водо валовита, ладна!

Ждери, Саво, наше душманине.

Цинцар Јанко је у децембру 1806. године учествовао и у борбама за ослобођење Београда, а 1807. се борио против Турака код Ужица.

А друго је српска поглавица,

Цинцар-Јанко од Орида града,

Који кавге по свијету тражи,

Ђе је кавга, да се онђе нађе.

 

У Историјском музеју Србије налази се сабља Цинцара Јанка

У Историјском музеју Србије налази се сабља Цинцара Јанка

Двобој на Тичару

Године 1809. Јанкову ратничку биографију обележили су бојеви у источној Босни. После српског пораза на Чегру изнео је на леђима рањеног ражањског војводу Ђорђа Крагића. У бици на Тичару код Лознице 1810. године био је рањен. Посебно се био прочуо као неустрашиви мегданџија. Милан Ђ. Милићевић записао је по казивању Узун Мирка Апостоловића Јанков двобој на Тичару:

„У сред бојног поља Тичара, изиђе једна крупна туркешања црни и здраво велики бркова, страшило од човека! Прекрстивши ноге у седлу, па пушећи из чибука, звао је ко ће му на мејдан изићи. Угледавши га Цинцар-Јанко излети на коњу пред њега и позове га да мејдан деле. Турчин му се одзове и каже: ’Лажеш влаше, ти ме дочекати не смеш, ти ћеш побећи’. Јанко му одговори: ’Ајд’ на мејдан ако жена ниси, нећу ти се с пута уклонити.’ Турчин истресе лулу, па остави чибук у чибулук и рече: ’Вала, кад побећи нећеш ето ме!’ Јурне на Јанка да га посече. Јанко опали из пушака, трефи га, ал му ништа недосади, јербо је Турчин имао панцир на себи…”

Овај мегдан опевао је и Сима Милутиновић Сарајлија у спеву Србијанка, а Цинцар Јанка помињу и многи други аутори.

Изгнанство

Због великог доприноса у војевању против Турака, Карађорђе је поставио Цинцар Јанка за војводу Пожаревачке (Моравске) нахије. Јанко је подржавао Вожда и имали су пријатељски однос. Са својом војском Јанко је пружао отпор Турцима на делиградском утврђењу. Када је већ претио крај Првом устанку и већина устаничких старешина се почела склањати преко Саве, Јанко је прешао из Пожаревца у Београд, а потом се пребацио у Земун. Суђено му је због повреде аустријске границе и препада у Босуту, па је држан у карантину у Земуну, Петроварадину и Темишвару. После истраге послат је у Румунију, у Арад. Када је добио дозволу да отпутује у Русију, попут већине српских емиграната, настанио се с породицом у Хотину.

Смрт у Раваници

Када је кнез Милош позвао српске избеглице да се врате у Србију, стигао је и Цинцар Јанко са својом породицом, после осамнаест година емиграције. Био је нарушеног здравља, због рана задобијених током устанка и тешког живота у избеглиштву. Купио је кућу у Шапцу и ту провео последње године свог живота. Средином 1833. године отишао је на лечење у Сокобању. Пошто је потицао из свештеничке породице, био је велики верник и често је посећивао и помагао српске светиње.

Враћајући се из бање, задржао се у манастиру Раваница код Ћуприје. Ту је и умро 7. септембра 1833. године. Сахрањен је поред цркве у Раваници, задужбини српског кнеза Лазара.

Цинцар Јанко је био ожењен Зорандом Кумријом Тркић. Она је била кћи познатог шабачког трговца Томе Тркића, кога су за време Сече кнезова дахије држале заточеног у Шапцу. Венчани кум им је био Јаков Ненадовић, ручни девер Хајдук Вељко Петровић, а стари сват Стојан Чупић. Јанко је са Зорандом имао бројно потомство – три сина и шест кћери. У Историјском музеју Србије се од 1966. године чувају Јанкова сабља скована у Боки Которској, два пиштоља израђена у Фочи, корбач, војводске дипломе, писма и пасош, сребрна кутија (енамлук) која је израђена у Цариграду и била Јанкова амајлија и џепни сат направљен у Салцбургу. У Пожаревцу, Крушевцу, Крагујевцу и Београду налазе се улице назване по њему.

АУТОР: Марија Делић

Извор: часопис Историја, бр. 27, Ecoprint d. o. o., Београд, 2012, стр. 26–27.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Подлога - Copy - Copy - Copy - Copy (4) - Copy
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

webpoz
Наредни чланак

Пола века у Манаковој кући