Она је писала оно што је волела – То би могао човек овако фигуративно да каже: то је једно осећање чистоте куће и стана, и погледа и њенога односа према људима. Али свака чистота има и нечег хладног у себи. А о другим особинама да и не говорим. Она је

Велелепна безимена грађевина голицала је машту Древна и загонетна грађевина у Гамзиграду још је у 19. веку побудила радозналост и разбуктала машту научника. Чувени путописац Феликс Каниц својим цртежима Гамзиграда из 1860. и 1864. године желео је све да увери да се ту налази једна од највећих и најочуванијих римских

Палата као духовно средиште Царства Галаријева Царска резиденција грађена је од 293. до 311. године. Њена архитектура илуструје мит тог времена о харизматском владару који извршава највеће подвиге, уништава зло, уводи ред и усрећује цело човечанство, а затим се повлачи на највеће висине, у тешко приступачно и блиставо место, одакле

Брег препун  тајни    Магура (Magura) је високи и издужен гребен преко чијег превоја води главни пут за Ромулијану. На врху брега који се налази тачно наспрам бедема палате, откривени су две џиновске хумке (тумуле) и остаци маузолеја. Недвосмислено је утврђено да  овде почивају цар Галерије и мајка му Ромула.

Никола Пашић (Nikola Pašić) рођен је у Зајечару 6/18. децембра 1845. године у скромној трговачкој породици.  У свом родном граду провео је детињство и започео школовање. Образовао се у Неготину, Крагујевцу, Београду, Цириху и стекао звање грађевинског инжењера. У младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за

Краљ импровизације Човек непоновљивог дара, измишљант смехотресних досетки, легенда српског глумишта, Зоран Радмиловић (Zoran Radmilović) (1933-1985) рођени је Зајечарац. И не слутећи да ће му то постати животни позив, Зоран је своју прву ролу одиграо у родном граду. Његов деда, Рихард Ланг, био је Немац. Градећи пруге по Србији, заљубио

Вељко Петровић – јунак Првог српског устанка –  рођен је око 1780. године у селу Леновцу крај Зајечара. У раној младости чувао је стада видинског паше, а касније служи код једног пожаревачког спахије. Од њега је 1803. године побегао у чету хајдучког харамбаше Станоја Главаша.  Када је избио Први српски

У мемоарима судије Стојана Симић записан је податак да је прва црква у Зајечару подигнута 1830. године. Била је то, заправо, само мала капела од дрвета која је служила за најнужније црквене потребе.  „Ову чињеницу треба схватити у контексту тадашњих друштвено – политичких прилика. Србија је тек 1830. добила извесне

Манастир Св. Апостола Петра и Павла Светионик вере на обали језера Велики је културни и историјски значај по изгледу скромног манастира Св. Апостола Петра и Павла у Грлишту (Manastir Grlište): у доба турске владавине био је једини богослужбени храм и средиште духовног живота на читавом пространству Тимочког слива. Уз службу

Лепота која лечи ожиљке У свом дугом постојању, овај прелепи манастир окружен раскошном природом, доживео је и преживо многа тешка времена и сурова страдања. Спада међу најстарије задужбине у Србији: на основу путописа које је оставио Сопиенс дон Шоп зна се да је подигнут у време Византијског освајања  између 1004.

Љубавна драма опевана у балади     Осамнаестогодишња Бонка и две године старији виолиниста Шанко заволели су се пред српско – турски рат 1876. године. Шанко је мобилисан, а по завршетку рата и повратку у опустошени завичај, сазнаје да су родитељи Бонку обећали богатом младожењи из Неготина. Једна прича каже

Спасоносна, искрена и неочикавана помоћ Ратови између Србије и Турске, од 1876. до 1878. године, оставили су тешке последице, а огромна разарања претрпело је становништво Тимока.  „Након ратова требало је обновити уништено,  што је представљало велики проблем за јадну, сиромашну и напаћену земљу, која је једва да је успевала да

Народни музеј Зајечар, је основан  1951. године, одлуком Градског народног одбора општине Зајечар. Зграда у којој се налази саграђена је 1927. године и припадала је Војној установи за пројектовање путева. Садашња изложбена поставка отворена је 2010. године. Радећи на овој поставци, стручни тим музеја ставио је нагласак на културна блага која

Амбијенти прохујалог доба  Радул-бегов конак се у писаним изворима први пут помиње у запису из 1784. године који је оставио заставник Покорни, ухода аустријског цара Јосифа II.  По предању, припадао је једном  турском бегу чије име није забележено. По ослобођењу Тимочке крајине 1833. године, постаје власништво богатог зајечарског трговца Радула

Млин тимочких ђаконија Воденица у самом срцу града, настала је у доба турске владавине, али се на зна ко ју је и када сазидао. Изграђена од камена и храстовине, имала је четири млинска камена. По ослобођењу, њен власник постаје извесни Коста из Ниша. За нешто више од једног века прелазила

Позоришна традиција Зајечара ствара се још од 1911. године, када је основано Тимочко повлашћено позориште „Гундулић“, а потом, 1925. године и „Повлашћено обласно позориште Тимочке крајине”.1 Међутим, театарски живот града почиње континуирано да се развија тек од 1947. године, када је основано професионално „Обласно народно позориште”. Прва представа, која је

Овакве тачке на Балкану нема. Зајечар је јединствени град на читавом Балкану – на простору од тридесетак километара у пречнику живе Торлаци, Мацаци, Изворци, Косовци, Власи Унгурјани, Власи Царани, те две групе Цигана – Турски Цигани ковачи и Влашки Цигани коритари. Ово необично „шарено етно-ткање” почело је да се обликује у

Свети језик Влашког хлеба Духовна култура Влаха међу оним је малобројним сачуваним живим ризницама народних обичаја. Најистакнутији међу њима је обред помане, који сложеним ритуалима помаже упокојеном да не залута док путује на онај свет и да у њему има све што му је потребно. У средишту помана налази се