На релативно малом простору између Сталаћа и Ражња (места на 184 км ауто-пута Београд–Ниш), на падинама Мојсињских планина и Послонске планине, налази се већи број цркава и манастира. Означени као Мала српска Света Гора, ови објекти чине једну од ретких скупина која је некада била много бројнија. Данас је очувано

Манастир у насељу Бања Прибојска, 29 км северозападно од Нове Вароши, крај пута за Прибој. Посвећен је Св. Николи Дабарском. Није познато када је основан, али је постојао у XII в. у Студеничком типику из 1207. До 1215. забележено је да је у избору студеничког игумана учествовао старешина Манастира Св.

Кафана се налазила на Јалијама, у Јеврејској мали на Дорћолу, ка Дунавској падини. Била је чувена по рибљим специјалитетима, а посебно по алаској чорби, која се припремала по рецепту Мике Аласа, као и рибљем ђувечу. Новине су писале да је Мика Алас у овој кафани 1898. године једној страној делегацији

Налазила се на Чубури крај Чубурског потока. Власник кафане до Првог светског рата био је Лука Кнежевић, који је 1909. омогућио члановима Културног друштва Абрашевић да у њој одржавају пробе. Остала је упамћена и као једно од места где је 1915. пружен снажан отпор аустријским јединицама које су освајале Београд.

Једна од атрактивнијих београдских кафана на крају 19. века. Налазила се у Теразијском кварту. Зна се и податак да је 1897. њен закупац био механџија Јован Павловић. Кафану, или како је записано ‒ „гостионицу са кафаном”, подигао је Ђорђе Пашона после раздруживања са својим братом Јањом, с којим је у

По попису кафана, меана и башта Управе вароши Београда из 1860. закупац кафане био је Драгутин Карловански. У истом документу се констатује и да је отворена 1858. без дозволе. Имала је и три особе, кухињу и подрум. Како је написано ‒ „стоји на самој води Саве”. Поред ње се продавала

Кафана се налазила у Карађорђевој улици у близини ћумурукане. Под овим називом у градске књиге уведена је давне 1860. Неколико година носила је име и по власнику Ђорђу Аћимовићу Лончару. Као закупац кафане од 1859. помиње се Риста Аврамовић. Ипак, битан податак је да је кафана отворена 1830. Хроничари су

Чувена београдска кафана у непосредној близини ушћа Топчидерске реке у Саву. Претпоставља се да је саграђена двадесетих година 19. века и да ју је градио тада познати мајстор – неимар Веселин. До ње се стизало чак и трамвајем. Тридесетих и четрдесетих година 19. века ту се налазила скела за превоз

Кафана у предграђу Београда. Име кафане унето на основу огласа о коме је писао коментар Бранислав Нушић. Нушић пише: „Нека кафана, у једном предграђу Београда, која се поносно назвала Нови век, објављује да је ’модерно преуређена’ и да, сем одличног пића и тачне послуге, свако вече у њој концертира џез-банд

ХОДОЧАШЋА   Ходам са очевим штапом у руци Са упаљеним срцем на штапу   Стопала ми сричу слова Која ми свети пут исписује   Цртам их штапом по песку Пред спавање На сваком коначишту   Да ми се из сећања не избришу   Далеко сам још од тога Да их

Гусле су кроз деценије и векове српске чамотиње у ропству очувале успомену на српске прваке и јунаке из времена уређености и моћи српске државе подстичући на стваралаштво. Уз звуке гусала срочено је и испевано на десетине и стотине песама, по садржајности и лепоти незабележених нигде више у светској усменој књижевности.

Манастир Свете Екатерине (Катарине) на Синају спада међу најстарије манастире Православне цркве. Он је центар духовности, а може се рећи и човекове културе. Манастир поседује велики број старих рукописа, па се може сматрати наследником Александријске библиотеке. Светињу сваке године посети велики број људи. Неки дођу због духовности и смирења коју

Двоспратна кућа, у којој је била смештена ова чувена кафана, саграђена је 1840. Налазила се у Поенкареовој улици (данас Македонска). Лицем је гледала у кафану Коларац и Стамбол капију, док је задњим делом била окренута Хиландарској улици и Улици два голуба. Власник куће, саграђене од дрвета, био је терзија Јова

Као и у случају других утврђења, име града покушавају да расветле различите легенде. Једна од популарнијих говори о прелепој принцези Голубини. Она је одбила наметљиво удварање турског паше, па је због тога везана за стену, која је тачно наспрам града штрчала из Дунава. Чекајући страшну, очајничку смрт, Голубина се покајала