Postepeno, Sentandreja je menjala lik, a njene obrise obogatile su varoške kuće, koje se nama danas čine niske, a starim Sentandrejcima bile su prave palate, na sprat, sa dućanima i magacinima u prizemlju, sa prostranim podrumima i visokim tavanima koji su služili i kao skladišta robe, pa otuda još i

Učesnik Kiprijanov u veštini prepisivanja i ukrašavanja knjiga bio je Gavril Stefanović Venclović – „jeromonah Gavril, više Budimi Sentandrej, ot hrama svetago Luki postrižnik” – nadahnuti pesnik, prevodilac i „slavni propovednik” iz čijih tek nedavno obelodanjenih rukopisa saznajemo nešto više o srpskoj likovnoj kulturi toga vremena. U Venclovićevoj književnoj ostavštini,

U proleće 1196, u Crkvi Sv. Petra, Nemanja se obratio sinovima: – Sinovi moji, ne zaboravljajte mojih zakona, a srce vaše neka čuva reči moje, jer dužina življenja i godine života i sveta, dodaće vam se… Ja vam dajem ovu zapoved: da ljubite brat brata, ne imajući među sobom nikakve

Jedan deo Sentandrejaca bavio se zemljodelstvom, najčešće vinogradarstvom. Naselivši varošicu, oni su se raširili po sentandrejskom hataru, pitomim obroncima piliškog pobrđa. U tom hataru dali su potesima svoje nazive, koji su se još dugo, do naših vremena, po katastrima i mapama, tako vodili. Ti su nazivi narodni, presađeni sa Balkana

…Malu že našemu narodu jemšu se uz Dunav gore: jedni na ladijah, ini že na konjeh i kolesnicah, drugi že pješi, jakože i az siromh. 40 dnej bist nam put hoždenija. I pridohom Budimu gradu. Tmo že svetješij patrijarh Arsenije Čarnojević i nekoliko vladika, i ot mnogih monastirej kaluđeri, i

Varoš Poreč (danas Donji Milanovac) početkom 19. veka nalazila se na istoimenom dunavskom ostrvcu Đerdapu. Upravo tu, na granici Austrije i Turske, 24. februara 1803. godine rodio se Miša. Rano je ostao bez roditelja. Otac Anastas, po kome je kasnije izveo i svoje prezime – Anastasijević – ostavio mu je