Још једно прољеће! С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе. Свако је од њих једно митарање: из њега клисне биће у новом перју и узлеће к сунцу са цијуком новим. Човjек вјерује да је његово дјетињство, заглушено читавим доцнијим животом, заувијек покопано. А оно

У стара времена, кад се Београд још звао Сингидунум, дође на ушће Саве у Дунав једна војна легија – хиљаде војника опремљених за рат и за крв. Пред њима вођа, одан и вредан у свему. Једне вечери, док је обилазио страже на тврђави, загледа се с високе куле у даљине

– Знате и сами да сам Милану Стојадиновићу, више пута, усмено и писмено помињао мој проблем и молио га да ми побољша положај, а с обзиром да ми је рекао да њега представљам у Риму. А знате шта ми је одговорио. Рекао ми је: „Господине Црњански, ја имам две врсте

Најстарија дела српског иконописа, која су потицала из времена пре стварања независне српске државе, нажалост, нису очувана. Не постоје ни писани извори на основу којих би се могла стећи основна знања о њиховом изгледу, а још мање о ликовним и другим вредностима. Само на основу сачуваних примерака из збирки византијског

(…) Вратио сам се исто онако смешан као што сам и отишао. Ја сам је оставио и вратио сам се дома. Па шта сад? Ништа. Миран сам и задовољан. Понегде падне један жут, увео лист, ја му климнем главом нико и ништа сам. Задовољан и спокојан. Тетке ми плачу по

Сан се остварује Одлазак династије Обреновића са власти (1903) означава преокрет у унутрашњој и спољној политици Србије, отворен је пут демократском уређењу и парламентарној  владавини, а са друге стране, више су наглашене тежње у правцу ослобођења и уједињења Срба на Балкану, што ће изазвати повећано интересовање великих сила за овај

Од црквеног олтара до скупштинске говорнице Људи ће запамтити његова дела, и речи преносити с колена на колено (…)Неће одступити па нека и пук војске иде. Ни пред којом силом неће одступити (…) Да цела Србија зна (…) Двадесет година за њега народ гласа, на зборовима виче ’живео’, на раменима

Корачајући уз Андрића – прича Михиз – загрејан црним вином које се за столом пило, изненада, и сам изненађен, чујем себе како Андрићу упућујем питање од оне врсте каква се њему нису смела поставити: – Како је могуће да Ви, пореклом из најдоњег босанског караказана, постанете такав господин? Одмах сам

Видим да се купи пена на тихој води, и видим крупне капље хладног зноја који долази од прећутаних брига. Видим широка испупчена чела која покривају мисао и прорчанство; и тамне и дубоке очи које не виде свакидашње и обично; и стегнуте вилице које мало говоре; и уста која се не

У једној народној песми, коју је забележио Вук Караџић, стоје, поред осталих, и ови стихови: Покупили злице и зликовце, Буљумбаше с коца и конопца, Те их рани сиротиња раја. И у једном делу публицисте Родољуба Чолаковића налази се овакав пример: У устанак се убацише некакви пробисвијети без рода и имена,

Границу између Бугарске и Србије чини речица која се улива у Дунав; читава ова земља изгледа као огромна храстова шума. Да, овде се налази велики форум дријада[1] с моћним успоменама и дубоким народним песмама. Зелено дрво је свето овом народу; кажу, ко посече дрво, узима живот. Стиче се утисак да