Петар II, највећи песник наш, спада и међу најважније владаоце у нашој историји. Мада је дошао веома млад на управу, одмах је ухватио чврсту власт, и од првог дана осетило се у Црној Гори да је на владу дошао човек који зна шта хоће и који има и воље

На Ћуприји, 1815, углави Милош са Марашли Али-пашом онај познати уговор по којем је престала борба између Срба и Турака. Неке народне старешине, нарочито Павле Цукић, незадовољне скученим правима која су Србима јемчена уговором, почеше викати на Милоша и тражити да се и даље војује. Саслушавши њихове прекоре и тежње,

  После српске победе у Боју на Тичару, дођу преко Дрине неколики Турци да се разговоре о примирју. ‒ Бива, ко је међу вама Црни Ђорђе? ‒ Којекуде, ја сам. Неком сам црн, а неком сам и бео! Виде Турци њега у гуњу и опанцима, а све војводе у чоји,

‒ У Флоренцу нас је походио неки Димитрије, стари стражмештер, Србин из Војводине ‒ бележи Љуба Ненадовић. ‒ Чух ‒ вели ‒ Господару, да си овде и дођох чисто од српске жеље да видим и да пољубим руку тако славнога господара од славне Црне Горе. То нам је све што

Румено је небо, пламенови лижу, види се дим од села која горе. Свака планина и свака долина Србије огрезла је у крви. Неверник Турчин је завојштио, и отима и пљачка: зашло је блиставо сунце Србије пред безбожним полумесецем. На борбу се спрема Краљ Марко, јуначни Краљ Србије, да спасе мили

  […] Други круг српске народне поезије садржи песме које се односе на несрећну битку на Косову, којом је цела Србија била покорена од охолих Отомана и у којој је последњи цар Срба изгубио и престо и живот. Неке од ових песама помињу организовану издају, а као издајника сматрају Вука,

„У својој сатири Јазавац пред судом Петар Кочић је езоповским језиком извргао беспоштедној критици наказности аустроугарског режима у Босни и Херцеговини.” Тако стоји у једном приказу Кочићевог дела, које сви добро познајемо. Знамо добро и његов језик, за који је Исидора Секулић једном приликом рекла: „Кад би могао језик једнога