Душан је једна од најизразитијих и најпопуларнијих личности у нашој историји. Под његовом владом српска држава средњега века попела се на  врхунац моћи и достигла је највећи обим. Душан је прогласио српску патријаршију и крунисао се за цара. Због тога је он доцније, у доба ропства и потиштености, сматран за

Власник дела зграде на углу улица Васине и Змај Јовине, у чијем приземљу се налазила ова кафана, био је Тома Лека. Моша Аврам Маца закупио је други део зграде и у њему отворио Прву краљевску српску повлашћену фабрику сунцобрана и кишобрана. Зграда и данас постоји, уз напомену да је неколико

Православне европске државе нису дуго време имале строгу феудалну организацију. Стога се у њима и појам о грбу јавља много касније. Већ је Новаковић у својој одличној расправи[1] показао  како су у Србији хералдички утицаји почели долазити тек средином XIV века. У вези с тим, и српска хералдичка терминологија није

Догодило се да су ме, потпуно случајно, пријатељи из варошице Н. одвели у једну трошну приземљушу, око које кљуцају пилићи, код старије сестре познатог европског интелектуалца, кога годинама срећем у Њујорку, Паризу и Женеви. Запањих се кад видех родну кућу овог знаменитог човека и постарију жену која га је одгојила

Барон Никола Доксат де Морез, пореклом Швајцарац из бернског кантона, био је познат градитељ и теоретичар из области ратовања и војне архитектуре. Његови преци су из Француске као хугеноти због верских прогањања били присиљени да пребегну у слободне крајеве на Женевском језеру. За своју верну службу претходно су добили племићку

[…] Хтео сам да „направим”, пошто-пото, један разговор са Винавером. Нажалост, то ми је успело само донекле. Као што ће се видети. Говор који ми је том приликом одржао, ја сам записао колико сам могао тачније. Његово изражавање личи на ракетлу: прво један снажан млаз у висину па тек онда,

Андрића сам видео једном у животу. Одведу ме, потпуно ненајављени, код њега Чедо Кисић и покојни Лука Павловић. Затекнем га како потпуно обучен (одело, прслук, кравата, ципеле) у својој кући седи и гледа спуштање на Месец. То ме је запањило. Ови су онда почели да ме хвале како сам ја

Морачани воле гусле, а Добрија Богићев мимо икога. То му се није смело прекидати. Кад пева гуслар, укућани поставе стражу – да неко не бане и не омете песму. Највише је волео песме о Милошу Обилићу.   Он остави спомен роду српском, Да се прича и приповиједа, Док је људи

Остаци Земунске тврђаве налазе се на узвишици изнад старог језгра Земуна, на брегу Гардошу (Град), у непосредној близини Дунава. Рушевине тврђаве представљају најстарије грађевинске остатке у старом језгру Земуна и јединствен су културно-историјски споменик који сведочи о стратешком положају Земуна, али и о животу који се ту одвијао протеклих седам

Историја српског народа је историја трагичних и храбрих борби. Између битака овај народ формира сопствене грађанске установе, ствара моћно царство, слаби под налетом варварске војске полумесеца. Уништен је, чини се потопљен, али чудесно васкрсава, што нас Италијане, који дугујемо јединство сличном чуду, задивљује. Препорођени, не више у оквирима царства, већ

Андрићеву пажњу привлачиле су и речи или изрази за које је написао да могу да значе „све”: циркус – „може да значи све, неред, скандал, смешну ствар или догађај уопште”. Године 1996, проф. др Даринка Гортан Премк приредила је и објавила једну књижицу сачувану у заоставштини Иве Андрића. Реч је

Стеван Дечански је трагична личност. Он је један од најнесретнијих српских владара. Мада је растао у доба напредовања и великих државних успеха, он лично живео је готово стално у тешким и непвољним приликама. На његову меку природу свакако је рђаво утицала грубост његовог оца и разривени породични односи на двору,

У боју на Косову, међу осталим барјацима српским, био је и царски барјак који је носио Бошко Југовић. Пред барјаком је узмицала турска ордија. И кнез и Милош поглéдали су, где је барјак на бојишту. И кад су Турци, поткрај боја, на многа копља дочекали Бошковог алата и кнежевог барјактара,

Србљи приповедају да Београд нису људи зидали, него је слетео с неба. Кад је Бог видео такво место, он је својом промишљу створио град сав од бисера и злата и скерлета. Куле су му ноћу светлиле, било је видно надалеко, а људи у њему имали су чиста лица и крупне

Налазила се на Зеленом венцу, непосредно поред данашњег подземног пролаза, са десне стране, када се излази из Теразијског тунела. Имала је прву категорију и право да запосли три девојке. Радила је осамдесетих година 19. века. Као власник кафане 1884. помиње се Теша Херман. Занимљиво је да у документацији постоји само

Имао сам и сусрет са Бранком Ћопићем. Био сам у основној школи и умало ме није помиловао по глави. Дошао је у наш разред и помиловао је једног неписменог главоњу који је седео поред мене. А рука му је кренула према мени! Тај главоња сад има кафић негде око Брчког.

Хоћу да Вам опишем како сам радио слике које излажем и у каквим приликама сам живео за то време. После моје потпуно распродане изложбе, која је била септембра месеца 1928. у Београду, кренуо сам натраг за Париз, иако тешко душевно болестан. У Паризу сам живео од 1925, где сам имао

Одједном је чуо два пуцња и истовремено када је помислио: „Ево убише јелена!” неки смешан удар погоди га по одећи на прсима. Био је то једва осетан удар, као да га је неко прстом дотакао у говору, и смешан, јер је он одједном посрнуо од њега. Незнано зашто нашао се

Кафана се налазила у данашњој улици Краљевића Марка 7. Њену изградњу, у исто време када и зграде Београдског универзитета, финансирао је Миша Анастасијевић, дунавски капетан у 19. веку. Гости кафане били су богати трговци и намерници, чувене мераклије и највиђенији људи Милошевог времена. У Сербским новинама објављено је 1889. да

Милутина су већ савременици ценили као великог и силног владаоца. Богатство којим је располагао, сјај који је развио, успеси које је постигао и промицање државних граница у свим правцима правили су снажан утисак, и све је то силно импоновало савременицима. Под Милутином је средњовековна Србија изишла из патријархалног стања и