[…] Вредно је погледати како се национална историја тек уношењем у песму претворила у националну својину и тако била очувана у живом предању. Ранија времена су готово заборављена; сећање се хвата за последњи сјај нације и за пропаст овога сјаја. Ова пропаст приказана нам је у неколико великих циклуса песама.

Неношење појаса у народу се сматра неприкладним понашањем или пак знаком потпуног поверења према особи која се тако дочекује, односно према особи пред којом се скидамо. Када, на пример, Карађорђе настоји да наговори војводу Лазара Мутапа да га одмени у мегдану са Црним Арапином, користи управо устаљена веровања. Настојећи да

  Не знамо име. Међу најбољим певачима Вуковим помиње се само као Слепа или Слепица из Гргуреваца. Гргуревци су село код Сремске Митровице. Вукова слепа жена гуслар певала је у Шишатовцу, а путовала знатно даље. На основу њених песама, тананом анализом, сачинио је професор Владан Недић њен биографски и песнички

Овај израз, као и неколико наредних, по своме се настанку разликује од осталих устаљених израза обрађених у овој књизи. Он није преузет ни из Библије, ни из грчких митова и легенди, нити је настао у литератури или у одређеним животним околностима; није везан ни за одређене историјске догађаје и личности,

[…] Средњи век је био у Европи, како то показује савремена медиевистика, једно веома креативно доба, које је створило основу за читав каснији развој. Тада је започео општи полет код младих народа, који су тек ступали у европски истопријски хоризонт, покренути из архаичне непомичности ка новом духовном стварању, ка развијању

Када би кнез Милош усхтео слатка разговора са лепом Даницом, коју је као робињу купио у Цариграду и после држао у свом конаку, обично би рекао: ‒ Море, нека дође Даница, да пришије једно дугменце на кошуљу! А кад Даница у том послу остане подуже у кнеза, несташна млађарија је

Возио се Никола Пашић по Србији, у некој предизборној агитацији. ‒ Овај, кочијашу, успориде преко овог моста ‒ рече једном. ‒ Да нам се нешто не деси! Чудио се кочијаш: ‒ Зар се плашите, господине Пашићу? Сви прелазе преко овог моста! ‒ Они сви, овај, не знају да сам га

ДОСИТЕЈ КАРАЂОРЂУ: САМО СЕ БОГУ МОЛИМ ДА ТИ НЕ ПАДНЕШ Био Доситеј у винограду на Опленцу, у Тополи, и набрао неке травке да једе као салату. Поросила кишица, поклизало. Идући озго низбрдицом, он удари поред градске куле. Као стар човек, често се оклизне, готов да падне. ‒ Чувај се да

У Бечу болесном владици Његошу, између осталих, долазио је и Бранко Радичевић. Владика се радо с њим разговарао. Не беше то онај стари Бранко. Променио се, болешљив, невесео. Једног дана било нас је више, владика у великој столици насред собе, са истуреном главом, жмури. Мислили смо да спава. Доктор Радишић

Кнежевић Петар Карађорђевић, будући краљ Петар Први, оженио се релативно касно, непосредно пре свог 40. рођендана. Његова невеста била је Зорка, најстарија ћерка владара Црне Горе кнеза Николе I Петровића и кнегиње Милене. Зорка (1864‒1890) се 1883. удала за двадесет година старијег Петра Карађорђевића. Додуше, тада је имала 19 година,

  Кад би неко саставио списак свега оног што ми тражимо и „очекујемо” од уметника и јавног радника уопште, испала би чудовишна слика од које бисмо се и сами уплашили. Хоћемо прво да је близак нама по схватањима и по начину изражавања; и то сваки од нас хоће, а ми