Имао сам и сусрет са Бранком Ћопићем. Био сам у основној школи и умало ме није помиловао по глави. Дошао је у наш разред и помиловао је једног неписменог главоњу који је седео поред мене. А рука му је кренула према мени! Тај главоња сад има кафић негде око Брчког.

Хоћу да Вам опишем како сам радио слике које излажем и у каквим приликама сам живео за то време. После моје потпуно распродане изложбе, која је била септембра месеца 1928. у Београду, кренуо сам натраг за Париз, иако тешко душевно болестан. У Паризу сам живео од 1925, где сам имао

Одједном је чуо два пуцња и истовремено када је помислио: „Ево убише јелена!” неки смешан удар погоди га по одећи на прсима. Био је то једва осетан удар, као да га је неко прстом дотакао у говору, и смешан, јер је он одједном посрнуо од њега. Незнано зашто нашао се

Кафана се налазила у данашњој улици Краљевића Марка 7. Њену изградњу, у исто време када и зграде Београдског универзитета, финансирао је Миша Анастасијевић, дунавски капетан у 19. веку. Гости кафане били су богати трговци и намерници, чувене мераклије и највиђенији људи Милошевог времена. У Сербским новинама објављено је 1889. да

Милутина су већ савременици ценили као великог и силног владаоца. Богатство којим је располагао, сјај који је развио, успеси које је постигао и промицање државних граница у свим правцима правили су снажан утисак, и све је то силно импоновало савременицима. Под Милутином је средњовековна Србија изишла из патријархалног стања и

Једна од најпознатијих београдских кафана свих времена – на углу улица Краља Александра и Кнеза Милоша. Отворена је 1880. За историју града значајна је и по томе јер је у њој, марта 1883, инсталирана прва телефонска линија у Београду, која је повезивала Геодетско одељење Министарства војног, смештено на спрату кафане,

И израз прати руке, у значењу: „скидати са себе одговорност”, везан је за име Исусовог судије Понтија Пилата. У Библији (Нови завјет, Јеванђеље по Матеју) детаљно се описују догађаји који су претходили изрицању пресуде Исусу Христу, а потом и само изрицање пресуде. Било је то у време великог јеврејског празника

[…] У лето 1806. године српски устанак против турске владавине започет годину дана раније прерастао је у рат који је покренуо све српске области. Из Стамбола је већ био објављен свети рат против неверника, и у име овога рата кренули су и босански муслимани витезови са својим ратним четама против

А у моме драгом завичају опет су се развили војни барјаци и купили ратни намети. Људи су псовали све ратове на свијету, али су плаћали данак и ишли у војску. Побунили су се само сељаци из Жупче. Отјерали су царске службенике , и нису дали ни намет ни људе. Рамиз

Неки назовипесник, који је себе сматрао генијалним, упита Сремца: – Да ли сте у новинама прочитали моју последњу песму? – Ако је заиста последња, онда је изврсна! – одговори Сремац. Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр. 19.

Својевремено је НИН покренуо акцију поновног излажења Српског књижевног гласника. Редакција је позвала угледне писце и, образлажући своју намеру, завршили су податком да би један део часописа требало да буде у боји. – Шарено је и будали мило – надовеза се Андрић. Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић],

Омладински ударни батаљон креће на пут. Још ноћас биће убачен у борбу на најопаснијем сектору бојишта. Лазар Мачак и Луња стоје на узвишици више друма и погледом испраћају батаљон. – Ено их! Ено Ника и Вањке! Ено Ђоке Потрка! Мачак у колони открива једног по једног свог друга. Најзад је,

Пошто је у Аутобиографији изређао надимке својих другова, на крају Нушић напомиње да му је због малог раста професор зоологије дао надимак – Миш. „На основу тога” – вели Нушић – „што та животињица малог раста грицка мрвице бачене с туђег стола, судбина ми је одредила да будем – српски

Тврђава Рам (Храм) налази се на десној обали Дунава, између Костолца и Великог Градишта, у истоименом селу, недалеко од Ледерате, познатог античког утврђења. Саграђена је са циљем да штити границу и пограничне области, крајем 15. века. Сматра се да су тврђаву подигли Турци 1483. године како би ојачали границу између

Кад је краљ Милутин довео девојчицу Симониду, за њеним свиленим хаљинама окретао се цео Београд – јеврејски трговци, дубровачки сребрари, которски мачари, угарске лепотице. – Колико има боја принцезина хаљина? – питало је и старо и младо. – Има тридесет и четири боје – рекле су дворске даме, Српкиње. –

Кад се вратио с последњег путовања преко океана, Мика Алас престаде да се вози таксијем. Свуда пешице. Виђали су га и на Сењаку, и чули: броји своје кораке. Једном се, с Павлом Поповићем, запутио према Сави, а овај га опомену да су кренули наоколо, уместо пречицом, низ Балканску. – Желим

Weide (salix). Врба. Реч је прасловенска.   ПРАЗНИЧНА БИЉКА   У старој српској религији врба има врло угледно место. Кочоперна и бујна, као што је врба, показала се врло згодном да постане магична шибљика. Врбовим гранчицама шибају се међу собом деца и одрасли на дан Младенаца, Лазареве суботе и Цвети,

„Двадесет и пет година му је прошло у тражењу средњег пута који доноси смирење и даје личности оно достојанствено без којег се не може живети. Двадесет и пет година се ишло, тражило и налазило, губило и поново стицало, од једног заноса до другог, а сада је, преморен, растрзан у себи,

[…] Увече у свим кафанама, као и у свим хотелима, свира музика, готово као у Трсту. Увече, на дан мога доласка, одосмо у једну малу крчму. Њу држи жена једног наредника, који се, пре неколико дана, код Алексинца, изненађен и само са шест људи – док је подизао осматрачницу –

У Последњој шанси конобар који је преузео преподневну смену прилази столу где седи Брана Петровић и каже: – Добар дан. Изволите? Желите ли још нешто? – Шта, зар је већ дан? Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр. 103.