Вукодлак се зове човјек у кога (по приповјеткама народнијем) послије смрти 40 дана уђе некакав ђавољски дух и оживи га (повампири се). Потом вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човјек не може повампирити, већ ако да преко њега мртва прелети

„Ако међународна заједница жели мир на овим просторима, мора применити исти аршин за све народе који ту живе, јер је различитим аршинима досад само доливала уље на ватру и подстицала рат и крвопролиће.” Овде је, како видимо, у једној јединој реченици реч аршин употребљена двапут: први пут у изразу исти

Још за време слободне српске државе била је чувена у Зети властеоска породица Ђурашевића или Црнојевића. У XV веку њен је углед стално растао. Особито се од средине тога века истакао Стефаница Црнојевић, чија је област била између Скадра и Котора, као присталица Млетачке републике, уз коју је он ратовао

Јован Скерлић као историчар   О Скерлићу се доста говорило као о књижевном критичару и као о јавном раднику. О њему као историчару говорило се много мање. Он је, међутим, као историчар вредан сваке пажње, и неке његове битне особине виде се још најбоље у његовим историјским расправама. Те расправе

Једне године дође Вук Караџић на Цетиње као гост владике Петра II Петровића Његоша, да скупља речи и пословице, као и грађу за књигу о Црној Гори. На Цетињу Вук се нашао и са Новицом Церовићем. Када га је Новица први пут видео, упита владику: ‒ Ко ти је то,

Пред Сечу српских кнезова једном Карађорђе, саставши се с буковачким протом, упита: ‒ Којекуде, чича прото, знаш ли ти да Турци мисле и мене да убију? ‒ Знам, како не бих. ‒ Па, којекуде, шта велиш? ‒ Велим: купи дружину, па се биј с Турцима! Ако ћутиш, погинућеш јамачно. Ако

Некакав дечак побегао од куће, па дошао у Београд. Није имао где да спава, а примицала се зимска ноћ. Дечак је цвокотао и прибио се уз дувар једне трошне кућице. И у њој се скоро угаси свећа, све у мрак утону. Премро од страха и студени, угледа дечак светлу руку

Ђура Јакшић је свој многи слободни час проводио на Сави испред гостионице познате по власнику Гашпару кафеџији, кога помиње и у својим приповеткама. – Шта радите, господине Ђуро? – упита га једном неко испред кафане. – Ето, угађам, па никако да угодим – рече Ђуро. – А шта то угађате?

[…] Вредно је погледати како се национална историја тек уношењем у песму претворила у националну својину и тако била очувана у живом предању. Ранија времена су готово заборављена; сећање се хвата за последњи сјај нације и за пропаст овога сјаја. Ова пропаст приказана нам је у неколико великих циклуса песама.

Неношење појаса у народу се сматра неприкладним понашањем или пак знаком потпуног поверења према особи која се тако дочекује, односно према особи пред којом се скидамо. Када, на пример, Карађорђе настоји да наговори војводу Лазара Мутапа да га одмени у мегдану са Црним Арапином, користи управо устаљена веровања. Настојећи да