Nalazila se na Zelenom vencu, neposredno pored današnjeg podzemnog prolaza, sa desne strane, kada se izlazi iz Terazijskog tunela. Imala je prvu kategoriju i pravo da zaposli tri devojke. Radila je osamdesetih godina 19. veka. Kao vlasnik kafane 1884. pominje se Teša Herman. Zanimljivo je da u dokumentaciji postoji samo

Imao sam i susret sa Brankom Ćopićem. Bio sam u osnovnoj školi i umalo me nije pomilovao po glavi. Došao je u naš razred i pomilovao je jednog nepismenog glavonju koji je sedeo pored mene. A ruka mu je krenula prema meni! Taj glavonja sad ima kafić negde oko Brčkog.

Hoću da Vam opišem kako sam radio slike koje izlažem i u kakvim prilikama sam živeo za to vreme. Posle moje potpuno rasprodane izložbe, koja je bila septembra meseca 1928. u Beogradu, krenuo sam natrag za Pariz, iako teško duševno bolestan. U Parizu sam živeo od 1925, gde sam imao

Odjednom je čuo dva pucnja i istovremeno kada je pomislio: „Evo ubiše jelena!” neki smešan udar pogodi ga po odeći na prsima. Bio je to jedva osetan udar, kao da ga je neko prstom dotakao u govoru, i smešan, jer je on odjednom posrnuo od njega. Neznano zašto našao se

Kafana se nalazila u današnjoj ulici Kraljevića Marka 7. Njenu izgradnju, u isto vreme kada i zgrade Beogradskog univerziteta, finansirao je Miša Anastasijević, dunavski kapetan u 19. veku. Gosti kafane bili su bogati trgovci i namernici, čuvene meraklije i najviđeniji ljudi Miloševog vremena. U Serbskim novinama objavljeno je 1889. da

Milutina su već savremenici cenili kao velikog i silnog vladaoca. Bogatstvo kojim je raspolagao, sjaj koji je razvio, uspesi koje je postigao i promicanje državnih granica u svim pravcima pravili su snažan utisak, i sve je to silno imponovalo savremenicima. Pod Milutinom je srednjovekovna Srbija izišla iz patrijarhalnog stanja i

Jedna od najpoznatijih beogradskih kafana svih vremena – na uglu ulica Kralja Aleksandra i Kneza Miloša. Otvorena je 1880. Za istoriju grada značajna je i po tome jer je u njoj, marta 1883, instalirana prva telefonska linija u Beogradu, koja je povezivala Geodetsko odeljenje Ministarstva vojnog, smešteno na spratu kafane,

I izraz prati ruke, u značenju: „skidati sa sebe odgovornost”, vezan je za ime Isusovog sudije Pontija Pilata. U Bibliji (Novi zavjet, Jevanđelje po Mateju) detaljno se opisuju događaji koji su prethodili izricanju presude Isusu Hristu, a potom i samo izricanje presude. Bilo je to u vreme velikog jevrejskog praznika

[…] U leto 1806. godine srpski ustanak protiv turske vladavine započet godinu dana ranije prerastao je u rat koji je pokrenuo sve srpske oblasti. Iz Stambola je već bio objavljen sveti rat protiv nevernika, i u ime ovoga rata krenuli su i bosanski muslimani vitezovi sa svojim ratnim četama protiv

A u mome dragom zavičaju opet su se razvili vojni barjaci i kupili ratni nameti. Ljudi su psovali sve ratove na svijetu, ali su plaćali danak i išli u vojsku. Pobunili su se samo seljaci iz Župče. Otjerali su carske službenike , i nisu dali ni namet ni ljude. Ramiz

Neki nazovipesnik, koji je sebe smatrao genijalnim, upita Sremca: – Da li ste u novinama pročitali moju poslednju pesmu? – Ako je zaista poslednja, onda je izvrsna! – odgovori Sremac. Izvor: Anegdote o srpskim piscima [prir. Katarina Stojanović], Gramatik, Beograd, 2009, str. 19.

Svojevremeno je NIN pokrenuo akciju ponovnog izlaženja Srpskog književnog glasnika. Redakcija je pozvala ugledne pisce i, obrazlažući svoju nameru, završili su podatkom da bi jedan deo časopisa trebalo da bude u boji. – Šareno je i budali milo – nadoveza se Andrić. Izvor: Anegdote o srpskim piscima [prir. Katarina Stojanović],

Omladinski udarni bataljon kreće na put. Još noćas biće ubačen u borbu na najopasnijem sektoru bojišta. Lazar Mačak i Lunja stoje na uzvišici više druma i pogledom ispraćaju bataljon. – Eno ih! Eno Nika i Vanjke! Eno Đoke Potrka! Mačak u koloni otkriva jednog po jednog svog druga. Najzad je,

Pošto je u Autobiografiji izređao nadimke svojih drugova, na kraju Nušić napominje da mu je zbog malog rasta profesor zoologije dao nadimak – Miš. „Na osnovu toga” – veli Nušić – „što ta životinjica malog rasta gricka mrvice bačene s tuđeg stola, sudbina mi je odredila da budem – srpski

Tvrđava Ram (Hram) nalazi se na desnoj obali Dunava, između Kostolca i Velikog Gradišta, u istoimenom selu, nedaleko od Lederate, poznatog antičkog utvrđenja. Sagrađena je sa ciljem da štiti granicu i pogranične oblasti, krajem 15. veka. Smatra se da su tvrđavu podigli Turci 1483. godine kako bi ojačali granicu između

Kad je kralj Milutin doveo devojčicu Simonidu, za njenim svilenim haljinama okretao se ceo Beograd – jevrejski trgovci, dubrovački srebrari, kotorski mačari, ugarske lepotice. – Koliko ima boja princezina haljina? – pitalo je i staro i mlado. – Ima trideset i četiri boje – rekle su dvorske dame, Srpkinje. –

Kad se vratio s poslednjeg putovanja preko okeana, Mika Alas prestade da se vozi taksijem. Svuda pešice. Viđali su ga i na Senjaku, i čuli: broji svoje korake. Jednom se, s Pavlom Popovićem, zaputio prema Savi, a ovaj ga opomenu da su krenuli naokolo, umesto prečicom, niz Balkansku. – Želim

Weide (salix). Vrba. Reč je praslovenska.   PRAZNIČNA BILJKA   U staroj srpskoj religiji vrba ima vrlo ugledno mesto. Kočoperna i bujna, kao što je vrba, pokazala se vrlo zgodnom da postane magična šibljika. Vrbovim grančicama šibaju se među sobom deca i odrasli na dan Mladenaca, Lazareve subote i Cveti,

„Dvadeset i pet godina mu je prošlo u traženju srednjeg puta koji donosi smirenje i daje ličnosti ono dostojanstveno bez kojeg se ne može živeti. Dvadeset i pet godina se išlo, tražilo i nalazilo, gubilo i ponovo sticalo, od jednog zanosa do drugog, a sada je, premoren, rastrzan u sebi,

[…] Uveče u svim kafanama, kao i u svim hotelima, svira muzika, gotovo kao u Trstu. Uveče, na dan moga dolaska, odosmo u jednu malu krčmu. Nju drži žena jednog narednika, koji se, pre nekoliko dana, kod Aleksinca, iznenađen i samo sa šest ljudi – dok je podizao osmatračnicu –