Да се не заборавиЗанимљивостиЉудиНа данашњи дан

Чачак: Ко су били Миливоје и Божидарка Филиповић?

Миливоје Филиповић (Равна Гора, 1871 – Чачак, 24. јун 1941) рођен је у селу Равна Гора испод планине Мучањ (срез моравички, општина брезовска) у многочланој и патријархалној сеоској породици. Одрастао је уз два брата и три сестре[1]: Ђорђа, Тихомира, Василију, Кату и Ђулку, чувајући овце са обевезном фрулицом у руци (чобанске песме и игре научене у раној младости често ће свирати и у познијим годинама, у часовима доколице и одмора). Зими би у кући слушао бајке које је приповедала његова мати Синђелија и песме које је уз гусле певао његов отац Василије.

Учитељ Миливоје Филиповић

Учитељ Миливоје Филиповић

Из те средине, којa је вековима живела на готово непромењен начин, понео је чврсте моралне принципе и схватање вредности којих се непоколебљиво држао читавог живота. Отуда његова љубав према народној поезији и гуслама, које је и у познијм годинама узимао у руке, како би са задовољством одгудио и отпевао коју песму. Овај национални инструмент био му је и додатна инспирација за изучавање српске историје.

Миливоје Филиповић са родбином у Чачку 1931. године (Фото: Станислав Мурко)

Миливоје Филиповић са родбином у Чачку 1931. године (Фото: Станислав Мурко)

Будући да у Миливојевом селу није било школе, а родитељи беху сиромашни, нису били у могућности да своју децу школују.

Рано осетивши жеђ за књигом, без знања и одобрења родитеља, једанаестогодишњи Миливоје одлази у суседно село Миланџу, где учитељ Миленко Нешовић у отреситом бистром дечаку препознаје природну даровитост за учење. Будући старији од својих школских другова, Миливоје послужује у школи, те уз велики рад и труд завршава основну школу (1882–1886). Управо када је требало да упише Гимназију, учитељ му бива премештен у Ужице, те води са собом Миливоја, уписавши га у ужичку Гимназију и нашавши му послуживање код једне госпође.

Миливоје као одличан ђак завршава пет разреда гимназије у Ужицу (1886–1890), али гимназијско школовање није завршио због слабог здравља. Потом пак уписује учитељску школу у Београду (1891–1894)[2]. Као одличан а сиромашан ученик већ од уписа у први разред Учитељске школе прима стипендију – „благодејањеˮ, подучава ђаке и „издаје табаке.ˮ Још тада пожелео је да створи сопствену библиотеку. Када је окончао школовање, већ располаже са пуна два сандука књига, зачетком своје библиотеке, коју ће доцније пасионирано и са љубављу непрекидно допуњавати.

У Учитељској школи на младог Миливоја највише је утицао млади Живко Поповић[3], професор српског језика и књижевности, који му је улио и развио љубав према књижевности, непрестано га подстичући на стварање личне библиотеке.

По завршетку учитељске школе 1894, Миливоје је септембра исте године постављен за учитеља основне школе у селу Кремни (тада срез златиборски, округ ужички), где наставља да обогаћује свој књижевни фонд. Као учитељ био је у свему пример, јер своје ђаке није само учио и васпитавао већ је неуморно радио и на народном просвећивању.

Нов подстицај и помоћ у увећавању његовог писаног блага била је женидба са Божидарком Лазовић, учитељицом у Приликама код Ивањице.

692d3f58-7e40-4397-adb5-36c1101ff6d2

Божидарка (Лазовић) Филиповић

Божидарка Лазовић (Лозница код Чачка, 8. јауар 1874 – Београд, 9. октобар 1959) рођена је као треће од дванаесторо деце[4] у имућној чачанској породици. Отац Димитрије био је земљорадник (економ), а мајка Филипа интелигентна и писмена жена, која је волела књигу, па је настојала да школује своју децу. У селу Лозници, испод планине Јелице, родитељи су живели до Божидаркиног рођења.[5]

Портрет Божидарке Филиповић

Портрет Божидарке Филиповић

Божидарка у родном граду завршава основну школу и четири разреда гимназије (1889), а Вишу женску школу у Београду 1892. године, стекавши диплому учитељице. По завршеној школи годину дана борави у родитељској кући. Од октобра 1893. службује у Приликама (тадашњи срез моравички, округ ужички), а крајем октобра 1894. верила се са Миливојем Филиповићем, тада учитељем у Кремни. Јануара 1895. венчавају се у приличкој цркви.

Заједничка библиотека

У јесен 1895. године Филиповићи су премештени у село Катиће (тада општина брезовска), где настављају систематско прикупљање књига за сада већ заједничку библиотеку, „која им је у часовима одмора, нарочито за време дугих зимских ноћи, када снег завеје брдске путеве и учини брдска насеља неприступачним, била једини извор задовољства, веза са светом, утеха у самоћи и подстрек да истрају на свом мучном послу. Истина, план за куповину књига и уређење библиотеке Божидарка је препустила Миливоју, али му је ставила на расположење сва своја примањаˮ[6].

У Катићима службују четири године, али су се мештани још дуго са сипматијама сећали младог учитељског пара, који су њихове старешине „на крају школске године увек најбоље оценили и похвалилиˮ, записаће Божидарка у својим Успоменама.

Млад учитељ преноси своју љубав према књизи и на школски одбор, уз чију ће новчану помоћ оформити солидну школску библиотеку, која ће задивити филозофа Божидара Божу Кнежевића (1862–1905), када је као школски ревизор обилазио школе у срезу моравичком.

Када је 1912. године почео Српско-турски рат, Филиповићи поседују „лепу библиотеку, а и школа је имала такође уређену библиотекуˮ, сећала се касније Божидарка.

Из Катића Миливоје и Божидарка премештени су 1899. године у село Горњу Добрињу код Пожеге Ужичке (родно место кнеза Милоша Обреновића), где ће провести највећи део радног века – 20 година (до 1919)[7]. Уз солидан смештај услове за рад створили су узорно домаћинство, чак су купили чезе и коња. Тада су од својих плата могли да одвајају знатну суму за куповину књига: „За време свога службовања у Горњој Добрињи, Миливоје и Божидарка су проводили свакога лета по месец дана у Београду. Тамо је Миливоје обилазећи књижаре и антикварнице, куповао књиге, а затим их давао књиговесцу ради повезивања. Он је чак у неколико махова доводио књиговесца из Београда у Горњу Добрињу, држао га на стану и храни, да би му под његовим надзором коричио књиге по његовом укусу.ˮ[8] Вештина Миливојевог књиговесца и данас изазива дивљење. Из Књиге дуговања и потраживања Исаила А. Петровића (1865–1914) види се да је овај угледни чачански штампар, књижар и књиговезац 1899. године укоричио 34 књиге за Миливоја Филиповића, као и за школску библиотеку у Брезови, где је Филиповић тада радио. Такође је у фебруару 1904. укоричио пет књига Отаџбине, према узорку који му је Флиповић послао из Горње Добриње.[9]

„Голубицаˮ (1834–1898), најстарија публикација у Легату

„Голубицаˮ (1843–1844), најстарија публикација у Легату

Веома избирљив у погледу набавке и заштите својих књига и увек благовремено информисан о збивањима на књижарском тржишту, Миливоје купује књиге по унапред припремљеном списку, а књижари га, као сталну муштерију, редовно обавештавају о сваком новом или ретком старом издању. Вазда жељни нових знања, Филиповићи у Београду посећују и позориште и друге културне установе, као и разне приредбе.

Упоредно са комплетирањем своје књижне збирке, Миливоје и Божидарка ће оформити и школску библиотеку, која ускоро остаје најбогатија у читавој области.

У време када је у Србији леп и частан учитељски позив један од најцењенијих, а књига представља једну од животних потреба грађанске класе, Филиповићи иду далеко испред свог времена и простора. Набављају и грамофон са четрдесетак плоча, слушајући музику са сељанима током дугих зимских ноћи.

У напорној, али племенитој просветитељској мисији Филиповићи налазе радост и задовољство, те ће доцније, сећајући се свог учитељевања на селу, Миливоје често говорити: „Када бих се поново родио, опет бих волео да будем учитељ на селу.ˮ

Током двадесетогодишњег службовања у Горњој Добрињи, Миливоје учествује у Балканским ратовима 1912–1913, а 1914–1918. године и у Првом светском рату. Након победе српског оружја, крајем 1918. враћа се свом учитељском позиву и школи у Горњој Добрињи.

Ратне и мирнодопске бележнице Миливоја Филиповића

Ратне и мирнодопске бележнице Миливоја Филиповића

Тек после 25 година Миливоје добија прво признање за свој предани педагошки рад – 1919. постављен је за школског надзорника за срез пожешки и ариљски, са седиштем у Пожеги, где је и Божидарка премештена као учитељица. Такође, наименован је и за судију Суда за ратну одштету.

На новом положају, користећи богато искуство, знање и љубав према професији, Миливоје несебично упућује младе учитеље у тајне просветитељског рада. Уживајући огроман ауторитет код млађих колега, подстиче их да стварају школске библиотеке. Из Миливојевих бележница сазнаје се да су скоро све школе на територији његовог надзорништва претплаћене на редовна кола Српске књижевне задруге, а већина је примала Српски књижевни гласник и Мисао, као и часописе Учитељ и Наш лист.

Објашњење стварних ликова и догађаја који су инспирисали настанак романа „Сеоска учитељицаˮ

Објашњење стварних ликова и догађаја који су инспирисали настанак романа „Сеоска учитељицаˮ

Поред школских учила, Миливоје за школе набавља и све остале потрепштине.

С обзиром на повећане приходе, појачаним интезитетом и даље попуњава своју библиотеку.

Као изванредан ерудита, Миливоје је активан члан разних других друштава, између осталог и редован члан Географског друштва из Београда од 1923. године. На захтев појединих научика из Српског етнографског зборника шаље грађу са терена, те му Српска краљевска академија 1925. објављује натписе о селима Средња и Горња Добриња.[10] Миливојеве радове веома је ценио Јован Цвијић[11], неколико пута гост у његовој кући у Пожеги.

ПИШЕ: мр Маријана Матовић, један од аутора Каталога легата Миливоја и Божидарке Филиповић

НАСТАВИЋЕ СЕ…

[1] У књизи Делимира Стишовића Брезова под Мучњем (Београд: Културно-просветна заједница Србије, 2003) у поглављу Родослов породица и фамилија: Равна Гора, 400, о Филиповићима је записао: „Филиповићи (5 кућа, Никољдан). Петрово потомство: Петар (1804) Филиповић је имао: Василија и Риста. Василије се венчао са Синђом, кћерком Милорада Ојданића из Високе, 1867. године. Василије је добио Ђорђа (1868), Кату, Василију, Тихомира, Миливоја (1871) и Ђулку. Ката је била удата у Гавриловиће у Гај. Миливоје је био најпре учитељ, а онда и школски надзорник за пожешки срез.ˮ Аутор је у поглављу Истакнути људи, „поштујући укупан допринос и стваралаштво, њихова прегнућа, стручна и друга звањаˮ, као првог уврстио Миливоја Филиповића.

[2] У овој школи, у којој су „ученици у њој синови сиротих родитеља и нема ниједног имућнијег ђакаˮ, Миливоје са одличним успехом полаже учитељски испит у деветнаестом колу (генерацији – прим. М. М.) (1894) (Јован Миодраговић, Учитељска школа у Београду: за првих двадесет и пет година својега живота (Београд: Државна штампарија Краљевине Србије 1896), 28, 86, 94. Ова публикација је такође део Легата).

[3] Унук главног кнеза Пожешке нахије Васе Поповића, који је имао своје седиште у Чачку.

[4] Божидаркина сестра Милева Лазовић Петковић (Чачак, 1882 – Београд, 1954), једна од првих жена револуционара, завршила је основну школу и нижу гимназију у Чачку, а Филозофски факултет у Београду, те је постављена за наставницу српског језка у Чачку. Удала се 1910. године за истакнутог социјалисту Тасу Петковића, сестрића Светозара Марковића. Као професор Гимназије службовала је у Чачку, Тетову, Јагодини и Панчеву, а до пензије у Женској учитељској школи у Јагодини. Умрла је 1954. у Београду. Од 1963. лични фонд Милеве Лазовић Петковић чува се у Међуопштинском историјском архиву у Чачку. О овој необичној жени у више наврата писао је Чачански глас, који јој је објавио и некролог.

[5] Родитељи су јој дали име Божидарка јер је рођена на други дан Божића.

[6] Драгомир С. Поповић, н. д., 48.

[7] Миливоје М. Вукићеви, Добриња: до 1921. године (Београд (итд.): Одбор за проучавање села САНУ (итд.), 1995), 806–834, 839, 846.

[8] Драгомир С. Поповић, н. д., 48–48.

[9] Марија Орбовић, Књижар и штампар Исаило А. Петровић, Зборник радова Народног музеја XXVI (1996): 149.

[10] Миливоје В. Филиповић, Средња Добриња, Горња Добриња, Српски етнографски зборник, књ. 34. Насеља и порекло становништва, књ. 19 (1925): 85–93.

[11] Међу појединачним документима различите провенијенције 1813–1940. која се чувају у Међуопштинском историјском архиву у Чачку се налазе и писма Јована Цвијића и Матије Мурка, словеначко-чешког слависте, породици Филиповић.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Фото извор: Д. Антонић, Српски народни календар за 2018/7526
Претходни чланак

СРПСКИ НАРОДНИ КАЛЕНДАР 2018 (20. јул)

4.1.2
Наредни чланак

Рођен је писац и епископ Платон Атанацковић