AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

BULATOVIĆ: STOJE DJEDOVI, ČEKAJU ME DVJESTA GODINA…

Novinari ga pitaju: imaš stan u Beogradu, a stanuješ u Ljubljani! Bulatović odgovara: „Stanujem i u Minhenu… Knjige objavljujem u Nemačkoj i Francuskoj.”

Veli da voli američke filmove, ruske pisce, divi se engleskoj tradiciji, oduševljavaju ga Bergmanovi filmovi, jede marokanske narandže, jevrejske datulje… Ali uvek naglašava:

„Ja sam Srbin. Kratko i jasno. Ja sam Srbin iz Crne Gore, koji je negde 1960. godine otišao na Zapad da što duže trune tamo.”

*

Ima 53 godine i udruženi izdavači – beogradska Prosveta i zagrebački Globus – objavljuju mu Sabrana dela u sedam knjiga. Tim povodom izjavljuje:

„Ja mislim da je prerano sa objavljivanjem, ali i pravo je vreme za to. Bilo je reči da ove knjige izađu kao komplet i ranije, ali čekao sam da završim knjigu Gullo Gullo koja je u izvesnom smislu najzvučniji akord u toj mojoj sedmotomnoj kompoziciji… Roman Gullo Gullo je disertacija o terorizmu i spada u kategoriju trilera… Svoje delo ne čitam. Neke svoje knjige po objavljivanju nisam ni otvorio. Mene moje delo zanima dok ga stvaram, pišem ga godinama, prepisujem po dvadesetak puta; kad to završim, okrećem se novom projektu… Sa zadovoljstvom čitam Lalića, Andrića, Ćopića, Ćosića, Crnjanskog. Kažu da sam njihov antipod.”

Upitan – da li će napisati svoju autobiografiju – odgovara:

„Ne znam. Ako ne stignem ja, napisaće neko drugi… Polako sagorevaš i dotrajavaš, prolazi život drugih pored tebe, primećuješ da se drugi menjaju, a na sebi ne vidiš nikakvu promenu. Nemaš pravo na ogledalo… Književnost je jedino moje uživanje.”

Razmišlja da napiše knjigu posvećenu seni Ive Andrića, pa knjigu Pismo ocu, u kojoj bi prikazao kako je poginuo Milorad Bulatović, šumar, „i kako će poginuti on, sin njegov, drvoseča”. „Da, da, baš tako – opisaću, tačno, i svoju smrt”, tvrdi u jednom intervjuu.

Bulatovićeva Sabrana dela predstavljena su u proleće 1983. godine. Dvorana Udruženja književnika bila je pretesna da primi sve ljubitelje njegove literature. U znak posebne pažnje, svoja dela uručio je gradonačelniku Beograda arh. Bogdanu Bogdanoviću.

Optužuju ga u Sloveniji i Hrvatskoj kao srpskog nacionalistu. Stipe Šuvar, urednik hrvatske političke (pa i jugoslovenske) scene, izjavljuje:

„Bulatović je dobar pisac, ali njegove političke stavove ne treba uzimati ozbiljno, jer je to maher svoje vrste, koji je u javnim nastupima egzibicionist.”

Prijatelju i svome lekaru dr Vladeti Jerotiću, psihijatru koji ga je davno lečio u bolnici na Avali, poklanja novi roman Gullo Gullo:

„Tebi, dragi Vladeta Jerotiću: sećajući se ulice Kondine, mojih trauma s vatrom. Sećajući se trešanja na Avali, jednog proleća, to jest leta, crnog i krvavog. Sećajući se Berna, bolnice, one čarape od nekoliko metara. Sećajući se i tvog neprekidnog prijateljstva prema književnosti koja izbija iz mog grla, glasova koji provaljuju…

Evo i ova sinteza: ova sveska od peska, paučine i svetlosti; koja je kao Hettova knjiga Tora. Bratski, na kraju…”

Knjigu poklanja i prijatelju Bećkoviću:

„Dragi moj Mato Vukov Bećkoviću: nema u svijet naše mašte: dokaz da smo nas dvojica. Rovčani! A ako nas tanjim, potkozlovići, oni koji slave nepoznate slave, najčešće ženske.

Mato, poslednje ove knjige biće nešto Gori Čarnoj, o našim djedovima, o grobovima koji zovu, jesmo, daleko od njih – uvele robove a sve je sreća što ih još ne prekopavaju.

Ja stalno snijevam susret u Rovcima: stoje djedovi, čekaju me dvjesta godina, a ja ne umijem da im priđem, bojim se da bi moj cjelov opoganio lobanje dičnijeh Rovčana, Bulatovića, Bećkovića, drugijeh sabrastvenika.”

*

GUSLE

 

Da l još neko lista uspomene stare

Kad mu miso trgne u beskraj sjećanja,

Traži li još neko lijek kroz omare

Kraj javora hromih, kroz gomile granja.

 

Na to me je djeda iz malena sviko

Još je njegova riječ – za me iznad svega.

O, vjerujte, zalud pokuco bi iko

Da mi uzme ono što osta od njega!

 

Zato će mu strune opet da prozbore

I tišinom sela opet da zaječe –

Jer ja noćas idem da tešem javore

Kroz panjeve suve – tragom gorosječe…

(Prva objavljena pesma, Omladina, 1952)

 

Izvor: Popović 2013: Radovan Popović, Kako je Bule pokorio Evropu : životopis Miodraga Bulatovića, Beograd: „Vukotić media”, str. 72, 98, 124–125.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Radonicslika
Prethodni članak

Umro je slikar Novak Radonić

tomislav
Naredni članak

Umro je princ Tomislav Karađorđević