АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

БУЛАТОВИЋ: СТОЈЕ ДЈЕДОВИ, ЧЕКАЈУ МЕ ДВЈЕСТА ГОДИНА…

Новинари га питају: имаш стан у Београду, а станујеш у Љубљани! Булатовић одговара: „Станујем и у Минхену… Књиге објављујем у Немачкој и Француској.”

Вели да воли америчке филмове, руске писце, диви се енглеској традицији, одушевљавају га Бергманови филмови, једе мароканске наранџе, јеврејске датуље… Али увек наглашава:

„Ја сам Србин. Кратко и јасно. Ја сам Србин из Црне Горе, који је негде 1960. године отишао на Запад да што дуже труне тамо.”

*

Има 53 године и удружени издавачи – београдска Просвета и загребачки Глобус – објављују му Сабрана дела у седам књига. Тим поводом изјављује:

„Ја мислим да је прерано са објављивањем, али и право је време за то. Било је речи да ове књиге изађу као комплет и раније, али чекао сам да завршим књигу Gullo Gullo која је у извесном смислу најзвучнији акорд у тој мојој седмотомној композицији… Роман Gullo Gullo је дисертација о тероризму и спада у категорију трилера… Своје дело не читам. Неке своје књиге по објављивању нисам ни отворио. Мене моје дело занима док га стварам, пишем га годинама, преписујем по двадесетак пута; кад то завршим, окрећем се новом пројекту… Са задовољством читам Лалића, Андрића, Ћопића, Ћосића, Црњанског. Кажу да сам њихов антипод.”

Упитан – да ли ће написати своју аутобиографију – одговара:

„Не знам. Ако не стигнем ја, написаће неко други… Полако сагореваш и дотрајаваш, пролази живот других поред тебе, примећујеш да се други мењају, а на себи не видиш никакву промену. Немаш право на огледало… Књижевност је једино моје уживање.”

Размишља да напише књигу посвећену сени Иве Андрића, па књигу Писмо оцу, у којој би приказао како је погинуо Милорад Булатовић, шумар, „и како ће погинути он, син његов, дрвосеча”. „Да, да, баш тако – описаћу, тачно, и своју смрт”, тврди у једном интервјуу.

Булатовићева Сабрана дела представљена су у пролеће 1983. године. Дворана Удружења књижевника била је претесна да прими све љубитеље његове литературе. У знак посебне пажње, своја дела уручио је градоначелнику Београда арх. Богдану Богдановићу.

Оптужују га у Словенији и Хрватској као српског националисту. Стипе Шувар, уредник хрватске политичке (па и југословенске) сцене, изјављује:

„Булатовић је добар писац, али његове политичке ставове не треба узимати озбиљно, јер је то махер своје врсте, који је у јавним наступима егзибиционист.”

Пријатељу и своме лекару др Владети Јеротићу, психијатру који га је давно лечио у болници на Авали, поклања нови роман Gullo Gullo:

„Теби, драги Владета Јеротићу: сећајући се улице Кондине, мојих траума с ватром. Сећајући се трешања на Авали, једног пролећа, то јест лета, црног и крвавог. Сећајући се Берна, болнице, оне чарапе од неколико метара. Сећајући се и твог непрекидног пријатељства према књижевности која избија из мог грла, гласова који проваљују…

Ево и ова синтеза: ова свеска од песка, паучине и светлости; која је као Hettova књига Tora. Братски, на крају…”

Књигу поклања и пријатељу Бећковићу:

„Драги мој Мато Вуков Бећковићу: нема у свијет наше маште: доказ да смо нас двојица. Ровчани! А ако нас тањим, поткозловићи, они који славе непознате славе, најчешће женске.

Мато, последње ове књиге биће нешто Гори Чарној, о нашим дједовима, о гробовима који зову, јесмо, далеко од њих – увеле робове а све је срећа што их још не прекопавају.

Ја стално снијевам сусрет у Ровцима: стоје дједови, чекају ме двјеста година, а ја не умијем да им приђем, бојим се да би мој цјелов опоганио лобање дичнијех Ровчана, Булатовића, Бећковића, другијех сабраственика.”

*

ГУСЛЕ

 

Да л још неко листа успомене старе

Кад му мисо тргне у бескрај сјећања,

Тражи ли још неко лијек кроз омаре

Крај јавора хромих, кроз гомиле грања.

 

На то ме је дједа из малена свико

Још је његова ријеч – за ме изнад свега.

О, вјерујте, залуд покуцо би ико

Да ми узме оно што оста од њега!

 

Зато ће му струне опет да прозборе

И тишином села опет да зајече –

Јер ја ноћас идем да тешем јаворе

Кроз пањеве суве – трагом горосјече…

(Прва објављена песма, Омладина, 1952)

 

Извор: Поповић 2013: Радован Поповић, Како је Буле покорио Европу : животопис Миодрага Булатовића, Београд: „Вукотић медиа”, стр. 72, 98, 124–125.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Radonicslika
Претходни чланак

Умро је сликар Новак Радонић

tomislav
Наредни чланак

Умро је принц Томислав Карађорђевић