Branku Ćopiću poklanja knjigu Vuk i zvono, tu povest o „zatočenicima i još nekim ljudima. Piše: „I vuka i zvono, i oganj i zatočenike, Branku Ćopiću u znak prijateljstva i ceneći postojanost.”

Zabrinuo se krajem 1963. kada je osetio jake bolove u desnom bubregu – „pun kamenja, valjda neke uspomene iz Crne Gore, i još se tog odvratnog peska nisam rešio, tako da nisam mogao pisati koliko sam hteo”, piše svom prevodiocu u Englesku.

„Još ću morati po bolnicama da se maltretiram, po svoj prilici da će mi bušiti ono što najviše cenim kod sebe, bušiće moju pamet i moj talenat, ali šta ja mogu kad je život tako odvratan. Pa, ipak, ni neke lične krize, ni bolest, nisu me omele u radu. Trista pedeset strana romana je definitivno gotovo. Na petu, poslednju glavu, navalio sam kao gluvonemi na telefon… Kraj će biti tako bizaran, i tako ludački vreo, i tako divno dobar, da to uopšte nisam očekivao… Biće to jedna od najpornografskijih knjiga koje ste čitali. Već Vas vidim kako se naslađujete, kako gladite svoj nestašni, plavkasti, engleski brk, i kako Vam rukopis stoji kraj uzglavlja.”

Najavljuje da će rukopis Heroja na magarcu biti gotov do marta 1964, a možda i ranije.

Kaže da se „zaljubio u jednu ličnost ove knjige, a to je major Antonio Peduto, koji u Crnu Goru donosi riđu bradu iz Abisinije, i kornjaču iz Grčke, i koji, pišući knjigu o sramnim italijanskim vojevanjima, izjavljuje da su rat, slava i pornografija jedno te isto”.

Goju podilazi: „Ja Vas smatram ne samo prevodiocem mojih tekstova već i koautorom. Da niste uvređeni? Kada ćemo se videti? Ja gorim od nestrpljenja da se ponovo sretnem sa Vama. Biću u Parizu u maju, i moram se sa Vama videti makar u odelu plivao preko La Manša… Dragi moj Brko, da li viđate našeg Miloša? [Miloša Crnjanskog]. Ako se slučajno sa njim sretnete, budite dobri i izručite mu ponovo moje pozdrave i beskrajno divljenje.”

IZVOR: Popović 2013: Radovan Popović, Kako je Bule pokorio Evropu : životopis Miodraga Bulatovića, Beograd: „Vukotić media”, 38‒39.