АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Бруно Маси: СЕРБИА (1917)

Историја српског народа је историја трагичних и храбрих борби. Између битака овај народ формира сопствене грађанске установе, ствара моћно царство, слаби под налетом варварске војске полумесеца. Уништен је, чини се потопљен, али чудесно васкрсава, што нас Италијане, који дугујемо јединство сличном чуду, задивљује. Препорођени, не више у оквирима царства, већ као кнежевина, притиснути од стране Турака, Аустријанаца, Грка и Бугара, старих непријатеља, увек спремних да наново шчепају плен, боре се сами жилаво, понекад смело и одважно, понекад покорно и понизно, за обнављање отаџбине, ослобођење свих својих области и поновно посвећивање српских огњишта.

[…] Марко Краљевић је национални херој који диже мач „због живог осећања правде, неукротивог духа освете и мржње према угњетачу свога народа”. Када је осетио да му се ближи смрт, Марко сече главу свом коњу и ломи на четворо свој оштри мач да не падну у турске руке и не служе им. Свуда где одјекује слатки српски језик памти се слава Краљевића Марка: „Марко, куме мој”, рекао му је цар Урош, „нека ти Бог помогне да твоје лице блиста у савету, да твој мач у борби витла”.

Када се око Ђурђевдана, како каже народна песма, „шума поново покрије лишћем, земља травом и цвећем, а вукови урличу у планини”, хајдук из колибе, која му је била уточиште током зиме, ставља своју дугачку пушку на раме, два пиштоља и јатаган за појас, одлази у планину да освети неправду нанесену себи и свом роду. „Убити вука је добро, убити Турчина је боље.”

Тако је бивало мрачна четири века, све док снажни бунтовнички сој не изроди ослободиоца; међу сенкама старе Србије сјаји светлост Карађорђа, обнављача независности Србије.

[…] Карађорђа од рођења народна поезија обавија фантастиком. Мајци су помогле три виле. Једног дана пробудиле су је из сна. „Устани”, рекоше јој, „попни се горе на планину. Бежи из Крагујевца и дођи у Тополу. Попни се високо да би дечак растао гледајући сунце, не плашећи се муња, гледајући подвиге хајдука и слушајући болне јауке свога народа”. Мајка је послушала; за кратко време мали Ђорђе, заштићен од вила, постао је снажан, скоро див. Виле су му приповедале о Марковим јунаштвима против вечног непријатеља и храниле га мржњом: „Убити вука је добро, убити Турчина је боље.”

У детињству је био чобан. У планинској самоћи, кажу легенде, научио је језик животиња. Једног дана, када се спремао да убије змију, она га је замолила да јој поштеди живот и открила немушти језик. Тако је разумевао оно што говоре гаврани док се приближавају бојном пољу, коњи које су јахали хајдуци, стада која је напасао и пси који су их гледали.

[…] Тада хајдуци нису били друмски разбојници, већ слободне и поносне патриоте, који су били више ван политичког него грађанског закона. Осветници пре него разбојници, чинили су неповратна и храбра дела, њих десет побеђивало је стотину, умирали су у жестоким боловима не испуштајући јауке, приређивали Турцима најстрашнија и најдомишљатија изненађења. Пријатељи су их штитили, жене неговале, а дивили су им се и сами непријатељи.

Тако Карађорђе учествује у хајдучким борбама које одржавају чврстим дух народне побуне и уздижу га до хероизма.

Фебруара 1804. године Карађорђе је проглашен вођом српских устаника. Те исте године је опседао Београд… Вође побуњених јаничара побегли су из тврђаве, али су их стигли и одрубили им главе… Карађорђе је побегао из Србије октобра 1813, не бранећи оно што је освојено 1804. Неколико дана касније турски нападачи, упркос херојству неколико српских усамљених трупа, заузели су целу Србију. Народна песма овде са новим заносом наставља легенду. Бела вила са врха Рудника га призива: „О, Ђорђе, где си? Ако пијеш у подрумима, нека вино потече по твојим ранама, ако је жена поред тебе, може остати удовица. Зар не видиш да су твоју земљу освојили Турци?” Узалуд Ђорђе одговара да је бране Вељко, Милош и Мутап.

[…] Пролази година, година и по, а вила на обали Саве га подсећа на заклетву, показујући му разрушене куће, пуста поља, оскрнављене цркве, а он јој поручује да поздрави његове јунаке, да их увек води, а он иде код руског цара, одакле ће у борбу послати праха и олова, и потом поново видети белу кућу у Тополи. […]

 

Превела са италијанског: Маја Чалија

 

Извор: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, стр. 158–159.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Josif_pancic
Претходни чланак

Рођен је лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије Јосиф Панчић

Mirko_Đorđević
Наредни чланак

Умро је књижевник, преводилац и публициста Мирко Ђорђевић