АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

БРАНКО МИЉКОВИЋ – ЖРТВА СОПСТВЕНОГ ПЕРА

Један од најчудеснијих умова српске књижевности, „принц песника”, како су га називали, окончао је живот пре педесет година. Био је боем и дисидент. Бранко Миљковић је рођен 29. јануара 1934. године у Нишу, где је стекао основно и гимназијско образовање. Током средњошколских дана настале су његове прве песме. Године 1953. одлази у Београд, где 1957. стиче диплому Филозофског факултета. С групом песника, при крају студија, оснива групу неосимболиста, с циљем обједињења стилова симболиста и надреалиста. Како се кретао у песничким круговима, склопио је пријатељства с многим књижевницима тог доба. У часопису Дело, који је уређивао Оскар Давичо, први пут објављује своје радове. Прву збирку песама под називом Узалуд је будим објавио је 1956. године. „Будим је због сунца које објашњава себе биљкама, због неба разапетог између прстију”, стихови тог, једног од Миљковићевих најчувенијих дела, настали у спомен његовој преминулој сестри.

Пошто је одбијао блискост са Савезом комуниста Југославије, многа врата су му била затворена. Био је, међутим, мезимац публике, а веома цењен и у песничким круговима. Водио је буран друштвени живот, био је редовни посетилац београдских кафана, где је, сходно свом немирном духу, знао да изазове понеки инцидент, па је често и привођен, али захваљујући својим колегама блиским режиму, најчешће је пролазио некажњено. Године 1958. објављује своју другу збирку песама Смрћу против смрти, а исте године склапа пријатељство са Жан Полом Сартром, током његове посете САНУ.

Како би побегао од притисака партије и спутавајућих утицаја тадашњег режима на деловање уметника у престоници, године 1960. сели се у Загреб, где му је понуђено место уредника културе на Радио Загребу. Ту ће 1961, у 27. години, трагично окончати свој живот.

И поред свог бурног живота, фасцинантних дела које је оставио за собом, поред свих признања које је још за живота добио, лик Бранка Миљковића остао је упамћен, нажалост, по начину на који је живот окончао. Ујутро 12. фебруара, Миљковић је пронађен мртав. Његово тело било је у клечећем положају смештено испод врбе недалеко од кафане у којој је провео претходно вече, а око врата му је висио тањи канап – опасач. Према речима очевидаца, имао је шешир на глави, а до његовог тела било је трагова вуче и корачања. У званичном извештају о његовој смрти као узрок се наводи – самоубиство. Стање у коме је пронађен, међутим, према речима очевидаца, говори другачије.

Чланови Бранкове породице након што су преузели тело из Загреба, уочили су по кожи већи број модрица, што је указивало на физичко насиље које је могло претходити смрти. Од надлежних органа затражена је истрага, али она никада није спроведена. Пријатељи су, затим, наводили да је песник ноћ уочи трагичног догађаја отишао у познату загребачку кафану, како би се нашао са само њему познатим лицем, којем је требало да покаже резултате свог истраживања порекла Јосипа Броза Тита на основу његовог говора. Пред вратима кафане, према речима очевидаца, била су паркирана кола београдске регистрације а нико, наводно, није видео Миљковића да одлази из кафане. Комшилук је те ноћи чуо урлике и запомагања, али нико о томе није желео да посведочи, па је једна од претпоставки да су песника, сумњиченог од стране режима, убили припадници Удбе. Према другој верзији могућег сценарија, Бранко је пијан у кафани окружен хрватским националистима те ноћи запевао српске песме, што му је дошло главе.

Прави узрок смрти легендарног песника није установљен, о могућим узроцима проговорило се тек након Брозове смрти, када је већ било немогуће истражити случај. Песник је, чини се, постао жртва сопственог пера.

Ива Ненезић

 Извор: часопис „Историја”, бр. 17, Ecoprint d.o.o., Београд, 2011, стр. 9.

Print Friendly, PDF & Email
Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Previous post

МИСАО ДАНА

Next post

Умро је Јован Ћирилов