AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivostiLjudi

BOŽJI MLINOVI MELJU POLAKO ALI SIGURNO

(…)

Vrativši se iz Lenti, sutradan, na moje čuđenje nisam zatekao kod kuće ni ženu ni decu. Sređivanje stana je zastalo, vidim deca nisu bila u školi. Niko od suseda ne zna kuda su otišli, samo su videli da su nekud krenuli, po jednima naviše, po drugima naniže. Tvoji dragi rođaci su pak očigledno uživali u mojim mukama što ne znam šta se dogodilo u kući za vreme mog odsustva. Najzad, sa dolaskom mraka, mrtva umorna i prestravljena, pojavljuje se moja žena sa decom: nisu smeli da ostanu kod kuće, jer su me ponovo tražili žandarmi. Svratio sam do seoskog biroša, koji mi je poručio da se javim sutradan žandarmeriji u Čestregu. Noga me jako bolela, pa sam bio prinuđen da odem seoskim taljigama u Čestreg, gde sam, po zakonskim propisima, formalnosti oko isleđenja obavio. Da su tvoji dragi rođaci u mom odsustvu časno informisali žandarme, poštedeli bi me mnogo čega, pa i time prouzrokovanih troškova. Sasvim je prirodno, dakle, da sam posle toga telegrafski pozvao Neti da se vrati kući. Da li je već stigla, ne znam, jer ja sam u nedelju morao da otputujem (trenutno sam u Novom Sadu) da bih se iz srušene kuće preselio u jedan drugi stan. Sa preseljavanjem sam već gotov. Preselio sam se iz Bemove ulice u Vitez ulicu 27. Čekam nešto od žene, i, čim to dobijem, nadam se da ću moći već iduće nedelje, u utorak, sredu, da krenem kući za Barabaš, zadržavši se jedan dan u Budimpešti.

Sad sam primoran da se ponovo pozabavim tobom. Kada se kod kuće budem sasvim sredio, onda ću vas pozvati,  jer nam se izuzetno mnogo dopala vaša večernja parada u ružičastim spavaćicama. (Istina, šapnuću ti, ovde su u tako lakoj toaleti stavili pred mitraljeske cevi one hebronske ruže koje su suviše izvijale bokovima.)

Mogu već da razumem mnogo štošta što do sada nisam mogao da razumem. Sad već znam zašto je u oktobru 1931. bilo tako neprohodno panonsko blato do Sent Adorjana, dok su prema Cetinju i Trstu putevi bili u redu. Sad već mogu da razumem i to zašto je autobus tako pakleno skup od Baka do Sent Adorjana u godini 1942. Sve ja to sad razumem. Ali se nadam da ćete i vi uskoro razumeti da sam ja muž i otac, a osim toga da imam pedeset i tri godine.

Vraćajući se na ono pitanje iz tvog drugog pisma: da li sam prepravio sivo odelo? Odgovaram: čekam tvoja uputstva, preko Žorža ili Babike, da mi kažeš kada se na selu nosi zimski komplet, jer u varoši se nosi uvek, ako se nema drugi.

No sada sam zaista završio svoje pismo, u nadi da mi nećete dati priliku da se ponovo bavim vama ovako dugo i gorko, jer ovo je „malo pismo” zapravo samo izvod iz događaja koje sam proživeo zajedno sa svojom porodicom za ova nepuna tri meseca. – Božji minovi melju polako ali sigurno.

Mislim da ću već iduće nedelje biti kod kuće, o čemu ću te već izvestiti, i kako ja ne želim da ikad više prekoračim tvoj prag, to te molim da me ti posetiš, jer želim s tobom da porazgovaram o nekim vrlo ozbiljnim stvarima.

A sad, do viđenja ili do susreta, ljubi te tvoj brat

Eduard

P. S. Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među prgoniteljima.

(T., Bavá Kamá)

Kraj Peščanika

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

vranic
Prethodni članak

Dogodio se „Akcident u Vinči”

SARIĆ-I
Naredni članak

Ivan Sarić je svojim letom postavio temelje vazduhoplovstva kod nas