АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

БОЖЈИ МЛИНОВИ МЕЉУ ПОЛАКО АЛИ СИГУРНО

(…)

Вративши се из Ленти, сутрадан, на моје чуђење нисам затекао код куће ни жену ни децу. Сређивање стана је застало, видим деца нису била у школи. Нико од суседа не зна куда су отишли, само су видели да су некуд кренули, по једнима навише, по другима наниже. Твоји драги рођаци су пак очигледно уживали у мојим мукама што не знам шта се догодило у кући за време мог одсуства. Најзад, са доласком мрака, мртва уморна и престрављена, појављује се моја жена са децом: нису смели да остану код куће, јер су ме поново тражили жандарми. Свратио сам до сеоског бироша, који ми је поручио да се јавим сутрадан жандармерији у Честрегу. Нога ме јако болела, па сам био принуђен да одем сеоским таљигама у Честрег, где сам, по законским прописима, формалности око ислеђења обавио. Да су твоји драги рођаци у мом одсуству часно информисали жандарме, поштедели би ме много чега, па и тиме проузрокованих трошкова. Сасвим је природно, дакле, да сам после тога телеграфски позвао Нети да се врати кући. Да ли је већ стигла, не знам, јер ја сам у недељу морао да отпутујем (тренутно сам у Новом Саду) да бих се из срушене куће преселио у један други стан. Са пресељавањем сам већ готов. Преселио сам се из Бемове улице у Витез улицу 27. Чекам нешто од жене, и, чим то добијем, надам се да ћу моћи већ идуће недеље, у уторак, среду, да кренем кући за Барабаш, задржавши се један дан у Будимпешти.

Сад сам приморан да се поново позабавим тобом. Када се код куће будем сасвим средио, онда ћу вас позвати,  јер нам се изузетно много допала ваша вечерња парада у ружичастим спаваћицама. (Истина, шапнућу ти, овде су у тако лакој тоалети ставили пред митраљеске цеви оне хебронске руже које су сувише извијале боковима.)

Могу већ да разумем много штошта што до сада нисам могао да разумем. Сад већ знам зашто је у октобру 1931. било тако непроходно панонско блато до Сент Адорјана, док су према Цетињу и Трсту путеви били у реду. Сад већ могу да разумем и то зашто је аутобус тако паклено скуп од Бака до Сент Адорјана у години 1942. Све ја то сад разумем. Али се надам да ћете и ви ускоро разумети да сам ја муж и отац, а осим тога да имам педесет и три године.

Враћајући се на оно питање из твог другог писма: да ли сам преправио сиво одело? Одговарам: чекам твоја упутства, преко Жоржа или Бабике, да ми кажеш када се на селу носи зимски комплет, јер у вароши се носи увек, ако се нема други.

Но сада сам заиста завршио своје писмо, у нади да ми нећете дати прилику да се поново бавим вама овако дуго и горко, јер ово је „мало писмо” заправо само извод из догађаја које сам проживео заједно са својом породицом за ова непуна три месеца. – Божји минови мељу полако али сигурно.

Мислим да ћу већ идуће недеље бити код куће, о чему ћу те већ известити, и како ја не желим да икад више прекорачим твој праг, то те молим да ме ти посетиш, јер желим с тобом да поразговарам о неким врло озбиљним стварима.

А сад, до виђења или до сусрета, љуби те твој брат

Едуард

П. С. Боље је ако се налазимо међу прогоњенима него међу пргонитељима.

(T., Bavá Kamá)

Крај Пешчаника

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

vranic
Претходни чланак

Догодио се „Акцидент у Винчи”

SARIĆ-I
Наредни чланак

Иван Сарић је својим летом поставио темеље ваздухопловства код нас