Ovaj dan smatra se jednim od dva najveća hrišćanska, pravoslavna i narodna praznika.

Najvažniji božićni simboli u narodnoj tradiciji jesu: česnica, položajnik i pečenica. Praznik počinje pozdravom: Hristos se rodi i odgovorom Vaistinu se rodi.

Česnica je obredni hleb koji se mesi samo za Božić. U pojedinim krajevima česnica se zove i veselica, pogača. Najčešće je to pogača umešena od belog brašna i bez kvasca. Voda kojom se zamesi česnica je „nenačeta voda”, odnosno voda koja se u ranu zoru zahvati sa izvora ili bunara. Danas u gradskim uslovima česnica se obično mesi vodicom koju osveštao sveštenik prilikom obilaska doma. Testo se umesi čvrsto kao za hleb, a zatim ostavi oko dva sata na toplom mestu da testo samo „radi”. Nekad se česnica pekla u crepulji pod sačem, a danas se to radi u pećnici na temperaturi izmenu 180–200 stepeni. Česnicu umešenu od jednog kilograma brašna na ovoj temperaturi treba peći oko sat i četvrt. U nekim krajevima Srbije česnicu mesi domaćin, a negde domaćica. Određeno pravilo ne postoji. Česnica se može zamesiti i sa zamašćenim brašnom. Umešeno testo s mašću i vodom razvlači se u tanke listove i slaže u kružnu tepsiju. Broj listova mora biti neparan (tri, pet, sedam). Česnica počinje da se mesi ujutro na Božić kad prvi put zazvoni crkveno zvono. Dok domaćica mesi česnicu, pored nje stoje deca i zajedno s njom pevaju pesmu Roždenje Tvoje. Zajedničko za sve vrste česnica je to da se pripremaju isključivo za Božić i da se u svaku česnicu stavljaju  pojedinačni predmete, koji su danas sublimisani u zlatnom novčiću, odnosno dukatu.

Položajnik (polaženik, polaznik, pohodnik) jeste prva osoba koja uđe u porodični dom na Božić. Položajnik dolazi sam ili se unapred dogovori s domaćinom da dođe kao prvi gost u kuću. Veruje se da je on batlija. Nekad je položajnik donosio slecijalno umešen kolač koji je davao domaćici, vina ili rakije za domaćina i nešto metalnog novca kojim će darivati badnjak i malo pšenice kojom će darivati kuću. Položajnik pozdravi dom i sve ukućane sa Hristos se rodi, prospe pšenicu po kući, a u isti mah neko od ukućana zaspe položajnika pšenicom. Tad on priđe ognjištu gde gori badanjak, uzme grančicu badnjaka i džara ili čarka vatru da polete varnice, govoreći:

Koliko varnica, toliko zdravlja,
kolike varnica, toliko sreće i veselja,
koliko varnica, toliko parica.

Nabraja sve što misli da u domaćinovoj kući treba da se umnoži, a obavezno završava govor rečima: „Amin, Bože daj!” Danas u mnogim stanovima nema ni ognjišta ni vatre. Zato je jednostavnije na ostacima slavske sveće koja stoji u čiraku zapaliti list ili grančicu badnjaka i simbolično napraviti nekoliko varnica. Sve ostale ritualne radnje, uz izgovaranje molitvi i stihova, mogu se slobodno izvoditi.

Pečenica je krvna žrtva koja se prinosi Bogu, što je poznato još iz vremena pre Novog zaveta. Hrišćanska crkva je običaj prihvatila i blagoslovila s obrazloženjem da posle Božićnog posta, koji traje 40 dana, jaka i mrsna hrana, pogotovu u zimskom periodu, dobro dođu. Pažljiv odnos prema odabiru pečenice na Tucindan i njeno ritualno ubijanje svedoče o velikom značaju koja ona zauzima u božićnim običajima. Kad je pečenica ispečena i skinuta s ražnja, čuo bi se pucanj iz puške.

U narodu poctoji zanimljiva priča zašto su Srbi klali svinju kao pečenicu za Božić.
U vreme kad su Srbi živeli pod Turcima, turske age i spahije imale su pravo da u svako doba dana i noći upadnu u bilo koju srpsku kuću i traže da im se spremi jelo, nahrane konji i sve drugo što im padne na pamet. To su naročito voleli da rade o pravoslavnim praznicima, znajući da tada u svakoj srpskoj kući ima dosta spremljene hrane.

Da bi praznike proveli u miru, Srbi su se dosetili da o praznicima i slavama kolju i peku svinju na ražnju, i to ispred kuće, da se još izdaleka vidi.

Kako je Turcima vera zabranjivala da ulaze u kuće gde se sprema svinjsko meso, a kamoli da ga jedy, oni su zaobilazili srpske kuće. Tako su Srbi mogli u miru i bez neželjenih gostiju provesti hrišćanske praznike.

Srbi vepyjy da ako se tokom godine i mora oskudevati za Božić valja sve najbolje na trpezu izneti:

U Božića tri zlatna nožića, srednim režu belu pogačicu,
s drugim reže masnu pečenicu, s trećim reže masnu kobasicu!

U narodu je uvreženo verovanje da se o Božiću mopajy uraditi određene stvari i da he onda sve tokom naredne godine biti lakše. To je čuvena izreka u Srba: Valja se!

Sve što vam je zadavalo muke preko godine treba uraditi yjytpy na Božić i to više neće predstavljati problem. Na primer, ako vas muči matematika, uradite yjytpy najlakše zadatake i tokom cele godine nećete imati problema. To važi i za sve druge predmete i poslove.

Vodom u kojoj joj je opran sud od mešenja česnice zalivale su se voćke da bi bolje rodile naredne godine ili se ona sipala u saksije s cvećem kako bi lepše cvetalo. Testo koje bi ostalo na rukama posle mešanja česnice domaćica je skidala i stavljala na voćke koje su slabo rađale, da bi naredne godine dale više ploda.

U pojedinim kpajevima gata se prema plećki od pečenice. Ako je na pečenoj plećki, kad se izvuče kost, ostalo mesa, verovalo se da he te godine stoka biti plodna.

Od konopca kojom je vezan naramak slame koji se unosio u kuću treba yjytpo na Božić u dvorištu napraviti krug i u njega staviti kukuruza i pšenice da bi se kokoške nahranile. Bepyje se da će one tako cele godine nositi jaja na jednom mestu.

Za Božić je uobičajeno otpevati tropar. U pravoslavlju, tropar je crkvena pesma posvećena nekom svetitelju ili prazniku i najčešća je strofa crkvenog pesništva. Prema temi koju opisuju tropari se i imenuju. Tako božićni tropar opisuje rođernje Isusa Hrista i zato se zove Roždenje Tvoje. Peva se u vreme božićnih praznika.

ROĐENJE TVOJE,
HRISTE BOŽE NAŠ,
OBASJALO JE SVET SVETLONŠĆU BOGOPOZNANJA,
JER TADA JE ONE ŠTO ZVEZDE OBOŽAVAHU,
ZVEZDA NAUČILA DA SE KLANJAJU TEBI,
SUNCU PRAVDE,
I DA POZNAJU TEBE ISTOK SA VISINE;

Tekst preuzet iz knjige: Srpski narodni kalendar, Dragomira Antića