Pisac Koštane i Nečiste krvi rođen je u Vranju, marta meseca 1876. godine. I majku i oca, skromnog vranjanskog zanatliju, izgubio je vrlo rano, do šeste godine. Mališana uzme tada k sebi njegova baba po ocu Zlata, sa čijom se prilikom srećemo neprestano u delu g. Stankovića (Uvela ruža, Naš Božić i dr.). Jedno dosta tiho detinjstvo provodi g. Stanković u svom rodnom mestu, svršavajući redom osnovnu školu, zatim polazeći gimnaziju do sedmog razreda, da bi zatim otišao u Niš i tamo položio maturu. U to vreme pada smrt njegove staramajke i on ostaje skoro sâm, bez mnogo bliskih rođaka. U 1896. ulazi na Veliku školu, gde 1900. završava prava. Život zatim teče bez velikih promena: u 1902. ženidba, u 1903. put u Pariz i već u 1904. počinje život malog činovnika i velikog književnika. Jedno za drugim, bez velike stalnosti, menjaju se mesta carinika, poreznika, kontrolora državnih trošarina u Bajlonovoj pivari, činovnika u Ministarstvu prosvete. I cela ova zvanična karijera jednog državnog činovnika ispresecana je književnim radom, seobama, poneki put nerazumevanjem, neki put gonjenjem ili zapostavljanjem. Još pre rata g. Stanković beše kupio jednu malu kuću do same Platnare i Dunava, podigao u dvorištu čardakliju, gde u poslednje vreme živi povučeno, izlazeći retko, a gde sam ga ovih dana potražio i uznemirio u njegovoj tišini.

Zatekao sam jednog sredovečnog gospodina, u tamnom odelu, gde sedi u trskanoj naslonjači (na maloj terasi koja završava tunel do vinove loze), pušeći. On ima plave oči koje gledaju pomalo ispod obrva, mršave podšišane brkove. U dvorištu se susrećem sa tri ljupke gospođice Stanković, koje reduju po kući; na ulazu sa Gospođom koja me dovodi do terase.

‒ Ah, razgovori, intervjui! ‒ počinje g. Stanković preko duvanskog dima, jednim vrlo dubokim i tihim glasom. ‒ Šta ja imam da vam kažem? Što ne idete kod drugih? Ja ne radim više, ne štampam; živim povučeno. Stvar je u ovome: ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa. Posle, vi ste mladi, vi to ne možete razumeti, ali je posredi i rat. Posle onih grozota, kako mora onome koji je video svu nesreću i razumeo je, koji je video krv, srušene varoši, pomrlu decu, poubijane muževe, upropašćene žene, kako mora onome da izgleda ništavan sav čovekov napor. Kakva umetnost, kakva književnost! Šta ona tu može da učini, kako da oplemeni ono što se ne dâ oplemeniti: iskasapljene ljude, prosuta creva, krv?… A mi koji smo bili tu i videli ne možemo dalje i da pišemo o drugome: sva ta grozota je prisutna. Možda ćemo moći da je oslobodimo za desetinu godina. Možda ćete vi mlađi moći pronaći u svemu tome, tamo kasnije, inspiraciju, ali za nas, da se udaljimo od svega toga, treba bar deset godina…

[…]

‒ Mladost? ‒ jedva primetan osmeh lebdi na g. Stankovićevom licu. ‒ Pa eto, drugojačije je bilo nego sada. Slavna plejada! Drugovalo se, volelo se. Nije bilo ove partijske podvojenosti. Jedan od mojih najmilijih profesora bio mi je pokojni Draža Pavlović, Bog da mu dušu prosti. U to vreme sam gutao sve velike strane romane, naročito Sjenkijevića i poljske romantičare, ono o vlasteli, o dvorcima, o dvobojima. Jadni Draža Pavlović me je uvek otrežnjavao. Obična mu je reč bila: „Ej moj, sve je to izmišljotina!” Jedan od mojih profesora, koji me je i naveo na čitanje i čijom sam se bibliotekom najviše služio, bio je g. Jaša Prodanović. Drugovao sam, inače, sada već skoro svi pokojnici, sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Miloradom Mitrovićem… Eh, bilo je drugo vreme!

G. Stanković zaćuta samo toliko da na već dopušenoj cigari zapali novu. G. Stanković inače puši bez prestanka i pali cigaru na cigaru.

‒ Počeci su mi bili teški. Slao sam svoje rukopise od uredništva do uredništva, i svuda bio odbijan. Pokušavao sam i kod knjižara, ali je svuda bio isti odgovor. I da bih štampao, potpisao sam ‒ menicu. To mi je bila prva menica u životu. Štampar i prvi poverilac mi je bio g. Aca Stanojević, a menica je glasila na 150 dinara. Time sam izdao svoju prvu knjigu. Posle je već išlo. Ovi mladi početnici neka ne zamišljaju da je to slatko i prijatno ići ka slavi, a još manje da je prijatno biti slavan čovek, mada slava nije baš nikome naodmet… Samo, idete ulicom, a svet vam zagleda u cipele, odelo, šešir, da vidi da li je sve u redu…

‒ Ne volim kod onih najmlađih ono stalno isticanje svoga ja. Ja, ja, dobro… svoje ja je najpreče i vrlo zanimljivo, ali to ja treba da bude sa nama, sa našom kulturom. Inače ima ih… mladi i talentovani. Uzmite Ujevića, samo dok se malo razbistri, ili Crnjanskog… ovaj samo još malo da ostari i da se sredi. Pogreška koju je učinio Skerlić i njegova grupa sa svojim stilom još ima svojih žrtava i danas. Tražen je, kao prvi uslov jednog književnog dela, stil, korektno pisanje, uglađenost. A taj stil je upropastio nekoliko srpskih talenata, uzmite samo kao primer Uskokovića i još nekoliko mlađih. Sve im je bilo šta će kritika reći. Kod Uskokovića, ako se sećate, ima jedno mesto, mislim u Došljacima, gde tako neki studenti povaljuju neke studentkinje. I on, da bi ostao „u stilu”, napiše prosto na tom mestu: „I oni pređoše granicu”… To je Skerlićev greh. Nema tu, brajko, da oni tamo „prelaze granicu”, jer to ne znači ništa, to je novinarska fraza. Ima da se bude u takvim trenucima ili umetnik ili da se ode u pornografiju. Oni koji nemaju snage ili odlaze u pornografiju ili u „stil”. Kod mene imate u Nečistoj krvi ono mesto sa Sofkom i mutavkom kad mu ona uzima ruku i meće je u svoja nedra. A je li to pornografija?…

‒ Pa rekao sam vam… Sva je stvar u ovome: ja sam to osetio i hoću da izrazim. To je prosto. A bilo je jedno vreme kad su pisci polazili u stvaranju od jedne lektire: pročitaju Turgenjeva, dopadne im se ono njegovo pisanje, oni njegovi karakteri, pa onda traže oko sebe, po svojoj okolini nešto slično. To je bilo jedno vreme u modi. Sada imate drugu modu, sa ovim najmlađim. Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi, to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.

[…]

‒ Moj način rada je vrlo prost. Nosim u glavi do kraja jednu scenu i tek je onda bacam na hartiju. Naravno da se kasnije ispravke same nameću. Ali se dešava i ovo: imam jednu scenu gotovu, svršenu. Počinjem da je pišem i neočekivano ispod te scene pojavljuje se jedno drugo rešenje, jedno drugo grupisanje, druga slika koja mi se nikad do tog trenutka nije predstavila pred duhom. To novo rešenje bude toliko jako da odem za njim bez razmišljanja. Tek ako posle nekoliko dana uspem da tu ispisanu scenu svedem na onu zamišljenu. Neki put ispadne da je to nenadno rešenje bolje od onog zamišljenog, i onda ga ostavim, ali…

[…]

Iz intervjua Branimira Ćosića sa Borisavom Stankovićem

IZVOR: Ćosić 2012: Branimir Ćosić, Deset pisaca ‒ deset razgovora, Beograd: „Službeni glasnik”, str. 19‒26.