Писац Коштане и Нечисте крви рођен је у Врању, марта месеца 1876. године. И мајку и оца, скромног врањанског занатлију, изгубио је врло рано, до шесте године. Малишана узме тада к себи његова баба по оцу Злата, са чијом се приликом срећемо непрестано у делу г. Станковића (Увела ружа, Наш Божић и др.). Једно доста тихо детињство проводи г. Станковић у свом родном месту, свршавајући редом основну школу, затим полазећи гимназију до седмог разреда, да би затим отишао у Ниш и тамо положио матуру. У то време пада смрт његове старамајке и он остаје скоро сâм, без много блиских рођака. У 1896. улази на Велику школу, где 1900. завршава права. Живот затим тече без великих промена: у 1902. женидба, у 1903. пут у Париз и већ у 1904. почиње живот малог чиновника и великог књижевника. Једно за другим, без велике сталности, мењају се места цариника, порезника, контролора државних трошарина у Бајлоновој пивари, чиновника у Министарству просвете. И цела ова званична каријера једног државног чиновника испресецана је књижевним радом, сеобама, понеки пут неразумевањем, неки пут гоњењем или запостављањем. Још пре рата г. Станковић беше купио једну малу кућу до саме Платнаре и Дунава, подигао у дворишту чардаклију, где у последње време живи повучено, излазећи ретко, а где сам га ових дана потражио и узнемирио у његовој тишини.

Затекао сам једног средовечног господина, у тамном оделу, где седи у трсканој наслоњачи (на малој тераси која завршава тунел до винове лозе), пушећи. Он има плаве очи које гледају помало испод обрва, мршаве подшишане бркове. У дворишту се сусрећем са три љупке госпођице Станковић, које редују по кући; на улазу са Госпођом која ме доводи до терасе.

‒ Ах, разговори, интервјуи! ‒ почиње г. Станковић преко дуванског дима, једним врло дубоким и тихим гласом. ‒ Шта ја имам да вам кажем? Што не идете код других? Ја не радим више, не штампам; живим повучено. Ствар је у овоме: ако човек не може да даје увек нешто боље и јаче него што је раније давао, најбоље је да не даје ништа. После, ви сте млади, ви то не можете разумети, али је посреди и рат. После оних грозота, како мора ономе који је видео сву несрећу и разумео је, који је видео крв, срушене вароши, помрлу децу, поубијане мужеве, упропашћене жене, како мора ономе да изгледа ништаван сав човеков напор. Каква уметност, каква књижевност! Шта она ту може да учини, како да оплемени оно што се не дâ оплеменити: искасапљене људе, просута црева, крв?… А ми који смо били ту и видели не можемо даље и да пишемо о другоме: сва та грозота је присутна. Можда ћемо моћи да је ослободимо за десетину година. Можда ћете ви млађи моћи пронаћи у свему томе, тамо касније, инспирацију, али за нас, да се удаљимо од свега тога, треба бар десет година…

[…]

‒ Младост? ‒ једва приметан осмех лебди на г. Станковићевом лицу. ‒ Па ето, другојачије је било него сада. Славна плејада! Друговало се, волело се. Није било ове партијске подвојености. Један од мојих најмилијих професора био ми је покојни Дража Павловић, Бог да му душу прости. У то време сам гутао све велике стране романе, нарочито Сјенкијевића и пољске романтичаре, оно о властели, о дворцима, о двобојима. Јадни Дража Павловић ме је увек отрежњавао. Обична му је реч била: „Еј мој, све је то измишљотина!” Један од мојих професора, који ме је и навео на читање и чијом сам се библиотеком највише служио, био је г. Јаша Продановић. Друговао сам, иначе, сада већ скоро сви покојници, са Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем, Милорадом Митровићем… Ех, било је друго време!

Г. Станковић заћута само толико да на већ допушеној цигари запали нову. Г. Станковић иначе пуши без престанка и пали цигару на цигару.

‒ Почеци су ми били тешки. Слао сам своје рукописе од уредништва до уредништва, и свуда био одбијан. Покушавао сам и код књижара, али је свуда био исти одговор. И да бих штампао, потписао сам ‒ меницу. То ми је била прва меница у животу. Штампар и први поверилац ми је био г. Аца Станојевић, а меница је гласила на 150 динара. Тиме сам издао своју прву књигу. После је већ ишло. Ови млади почетници нека не замишљају да је то слатко и пријатно ићи ка слави, а још мање да је пријатно бити славан човек, мада слава није баш никоме наодмет… Само, идете улицом, а свет вам загледа у ципеле, одело, шешир, да види да ли је све у реду…

‒ Не волим код оних најмлађих оно стално истицање свога ја. Ја, ја, добро… своје ја је најпрече и врло занимљиво, али то ја треба да буде са нама, са нашом културом. Иначе има их… млади и талентовани. Узмите Ујевића, само док се мало разбистри, или Црњанског… овај само још мало да остари и да се среди. Погрешка коју је учинио Скерлић и његова група са својим стилом још има својих жртава и данас. Тражен је, као први услов једног књижевног дела, стил, коректно писање, углађеност. А тај стил је упропастио неколико српских талената, узмите само као пример Ускоковића и још неколико млађих. Све им је било шта ће критика рећи. Код Ускоковића, ако се сећате, има једно место, мислим у Дошљацима, где тако неки студенти поваљују неке студенткиње. И он, да би остао „у стилу”, напише просто на том месту: „И они пређоше границу”… То је Скерлићев грех. Нема ту, брајко, да они тамо „прелазе границу”, јер то не значи ништа, то је новинарска фраза. Има да се буде у таквим тренуцима или уметник или да се оде у порнографију. Они који немају снаге или одлазе у порнографију или у „стил”. Код мене имате у Нечистој крви оно место са Софком и мутавком кад му она узима руку и меће је у своја недра. А је ли то порнографија?…

‒ Па рекао сам вам… Сва је ствар у овоме: ја сам то осетио и хоћу да изразим. То је просто. А било је једно време кад су писци полазили у стварању од једне лектире: прочитају Тургењева, допадне им се оно његово писање, они његови карактери, па онда траже око себе, по својој околини нешто слично. То је било једно време у моди. Сада имате другу моду, са овим најмлађим. Све је то губљење времена. Бити по моди, то олакшава пут, али се губи у томе своје ја, губи се оно што је најзначајније у човеку: његова личност.

[…]

‒ Мој начин рада је врло прост. Носим у глави до краја једну сцену и тек је онда бацам на хартију. Наравно да се касније исправке саме намећу. Али се дешава и ово: имам једну сцену готову, свршену. Почињем да је пишем и неочекивано испод те сцене појављује се једно друго решење, једно друго груписање, друга слика која ми се никад до тог тренутка није представила пред духом. То ново решење буде толико јако да одем за њим без размишљања. Тек ако после неколико дана успем да ту исписану сцену сведем на ону замишљену. Неки пут испадне да је то ненадно решење боље од оног замишљеног, и онда га оставим, али…

[…]

Из интервјуа Бранимира Ћосића са Борисавом Станковићем

ИЗВОР: Ћосић 2012: Бранимир Ћосић, Десет писаца ‒ десет разговора, Београд: „Службени гласник”, стр. 19‒26.