АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

Београдски Јермени у средњем веку

Две пловне реке, Сава и Дунав, које Београд окружују са три стране, отварају му природни пут на запад – ка лукама Јадранског мора, на исток – у Црно море, на север – у средину Немачке.

Одмах по турском освајању Београда, султан Сулејман II наређује да се седиште Смедеревског санџаката пренесе из Смедерева у Београд, који убрзо од пограничног утврђења прераста у значајно трговачко седиште и главно војно упориште.

Томас Артурс

Јерменски трговац у Османском царству (бакрорез, 1648), Томас Артус д’Ембри

После пада под турску власт, Београд из основа мења етничку структуру – српско становништво, које је пре пада Београда било најбројније, готово је потпуно расељено, а место њега јавља се муслиманско ’турско’, разних раса и језика, и из свих крајева Османске империје. Поред муслиманског становништва, први пут у Београду се појављују друге етничке групе – Грци, Јевереји, Јермени и Цигани. Тако Београд и својим становништвом постаје спона између Истока и Запада.

Edward Brown, Brief_account_of_some_travels_in_Hungaria,_Servia,_Bulgaria,_Macedonia,_Thessaly,_Austria,_Styria,_Carinthia,_and_Friuli

Edward Brown M. D., A Breif Account of Some Travels in Hungaria, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thessaly, Austria, Styria, Carinthia and Friuli (London, 1673)

Према записима хроничара, током обнове ранијим турским опсадама доста разрушеног Београда, међу првима и у највећем броју пристижу муслимани из Босне, а потом и „на хиљаде људи из других местаˮ, међу којима су најбројнији вешти трговци Дубровчани, називани Латинима, затим Турци, Грци, Јевреји, Цинцари, Јермени, Мађари и Цигани, који су сачињавали стално становништво. У Београд стижу, са својом робом, и Арабљани и Персијанци, људи свих боја и језика муслиманског Истока. Захваљујући изузетном географском положају, као и природном богатству и сировинама, Србија представља плодно тло за трговинске послове и стицање капитала.

У градовима, нарочито Београду, као престоници државе и седишту највиших државних установа, трговински послови се најбрже и најбоље обављају, те убрзо почиње да се формира грађански сталеж, који чине занатлије и трговци.

Јермени свакако долазе у Београд са турском војском 1521. године, ако не и раније. Није тачно познато када се и како први Јермени досељавају у српску престоницу, али по свему судећи, појављују се у првим деценијама XV века, када заједно са другим „трговачким нацијамаˮ вероватно стижу са Истока, мада поједини истраживачи сматрају да пре Турака у Београду није било Јермена.

Јеремни убрзо постају важан економски фактор у Београду, а Евлија Челеби у најдетаљнијем опису Београда XVII веку (1660) помиње једну јерменску махалу и посебну јерменску цркву, поред осам хришћанских – грчких, бугарских, као и једну јеврејску богомољу.

Енглез Едвард Браун (Edward Brown 1644 – 1708), један од прих путника по Србији који је 1660. године посетио Београд и његову тврђаву, описавши бурне године од 1668. до 1717. године, 1669. спомиње и јерменску црквицу, а на њега посебан утисак оставља гостољубивост једне јерменске породице: „Поред Јевреја, као посебна етничка група јављају се Јермени. Пре Турака њих у Београду није било. И њих је први од путописаца запазио Герлах и за њих забележио да су марљиви и да тргују свачим. Столеће касније они су већ знатан фактор на београдској чаршији и имају своју цркву. Они су тада угледни трговци и врло имућни.ˮ Браун који је, за време свог боравка у Београду, одсео у кући једног Јерменина, који га је водио код својих пријатеља, приметио је како су поизграђивали лепе куће. У једној од ових видео је чесму, лепо купатило и пећи. „Ту смо били добро почашћени кафом, шербетом и изврсним вином, какво даје суседна земљаˮ, мислио је на Србију. За Јермене је забележио да су у трговању „јефтинијиˮ него Јевреји или Грци. По Киклеу они су се бавили нарочито трговином, али и занатима. Касније су се истакли као банкари и јувелири. Као трговци су били одлични у продаји најразноврснијих артикала, па и оних који немају никакве везе са њиховом домовином. „Јерменска малаˮ налазила се између католичке и православне.

Јермени су тада, као и раније, чинили посебну, умногоме одвојену етничку групу. Сем језиком и писмом они су се разликовали и вером. Иако су били хришћани, чинили су одвојену цркву. Били су најближе монофитизма, а у цркви су задржали свој језик и свој обред. За време Турака као да су били ближе православним, него католицима. Јермени су имали у Београду свог хлебара, свог берберина, своје кафеџије, па и онога ко је за њих резао или крижао дуван на њихов начин. Имали су своју кланицу коју су подигли о свом трошку. Све то говори о њиховој високој култури, љубоморном чувању традиције, неговању својих навика, ако и организаторских способностима.

Луј Дипре

Богати Јерменин са чибуком (литографија у боји, 1825–1837), Луј Дипре

На једној мапи из XVII века поједине етничке групе биле су забележене, почев од Саве према Дунаву, овим редом: Цигани, православни Јермени, католици.

„Поједине верске и етничке групе имале су своја гробља. Хришћанска гробља била су одвојена од муслиманских. Католичко гробље било је одвојено од јерменског оградом. Дубровачко горбље звано „градинаˮ, било је ограђено зидом, Јевреји су имали своје гробље одвојено од осталих.ˮ

У првој половини XVII века нема много података о јерменским трговцима у балканским земљама. Тада их је било у Дубровнику, Сплиту, Београду и Софији, свакако у Скопљу, можда у Охриду и Љешу. У Сарајеву па и у Ужицу, јако су се уврежили Јевреји, те није било месра за њихове конкуренте.

Међутим, већ у другој половини XVII века значајно место у успостављању и проширивању трговачких веза припашће београдским трговцима Србима, Јерменима, Грцима, Дуборвчанима.

Ђовани

Портрет јерменског трговца (XIII век), Ђовани Гревемброх

Према сведочењима путописаца и осталих савремника, Јермени су оспособљени и марљиви у вођењу трговине свакакве врсте, те своје послове обављају ревносно, истрајно и доследно. Штедљиви и интелигентни, богатији су обично трговци, сиромашнији спретне занатлије, а најскромнији баштовани и виноградари. Често су ангажовани као мењачи – банкари, златари, сефари и финансијски експерти, јер су били добро обавештени о вођењу спољне политике, а били су и гостионичари, уметници и занатлије разних профила. Чинили су групу за себе, а у погледу пословне вештине нису уступали пред Грцима и Цинцарима. Међутим, за разлику од Јевреја, као и Грци нису били приатељи Турака, због чега их ови киње и пљачкају:

„Повезани заједничким језиком, писмом и вером који су их издвајали од осталог београдског становништва, Јермени су средином XVII века имали у Београду своју јаку и добро организовану колонију. Настањени су у једној или две улице источног дела вароши. Јермени су имали своју цркву, своју општину, и своје занатлије који су их подмиривали свим свакодневним потребама. Својим богатством и трговачким угледом, о и су упадали у очи свим европским путницима. „Ови Јермени растурени су по свим трговачким местимаˮ, каже Енглез Браун. „Изгледа ми да су у трговини поштенији и јефтинији него Јевреји и Грци. Потражња источњачких производа на Западу учинила их је споном између турског истока и градова средње Европе у којима су пресиску, сириску и индиску робу замењивали за манофактурне продукте Запада. Француз Кикле, који је прошао кроз Београд 1658. године истиче нарочито његову трговину са Бечом и Немачком, „обичноˮ Дунавом. Међутим, они су се често спуштали у Дубровник и у Сплит и прелазили су Анкону и Млетке, где су њихови сунардници имали своје колоније и водили живу трговину. Присно повезани на широком подручју од средње Европе до Персије, Јермени су се истицали и у новчаним пословањима, служећи понекад као зајмодавци и самим дубровачким поклисарима.ˮ

Јерменски трговац

Јерменски трговац у игри са мајмунчетом (1700–1725)

Цариградски Јермени такође су били врло моћни и утицајни

„У цариграду се налазио регистар кућа у Турском царству, које су биле дужне да обављају кулук. Осима на кулук, паша је имао право и на убирање одређених износа од земљоделских прихода током једне године, али је та дажбина могла да буде увећана по пашином самовољном нахођењу. Тај износ је распоређиван по окрузима или нахијама, по нахијама је онда раздељиван на села, а по селима ма појединачна домаћинства. Приликом поделе пашалука, новац је био најважнији моменат, као и код именовања, кадије и владике. Богати фанариоти у Цариграду или јерменски мењачи новца, који су јемчили за исплату на именовање и постављање паша; они су од шеика ал ислама октупљивали патенте за кадије да би их са великом добити потом продавали и своје суверенике довели на владичанске положаје.ˮ

Француски путописац М. Кикле (Monsieur Quiclet) наводи 1658. године „да су пијаце у Београду пуне разноврсне робе, да су јерменски дућани добро снабдевени и да Јевреји такође имају дућане и робу у свом кварту.ˮ

По једном духовитом поређењу, које вероватно потиче из трговачких кругова, представници појединих земаља, по својим способностима за трговину, ређани су овим редом: на прво место долази Јерменин, затим ђаво. Па Грк (или Цинцарин), и на крају Јеврејин. Међутим, према дубровачкој традицији, три Јерменина вреде колико један Дубровчанин.

Из старог Београда

Из старог Београда – пазарни дан (1846), Е. Брауман

У живописној београдској чаршији бројни су и трговци муслимани, а и домаћи Срби. Стога се у тадашњем Београду говоре и разни језици, нарочито турски, језик господарећег слоја. Други по важности је српски, језик најјаче етничке групе у Београду и околини. Трећи по значају је италијански, потом јеврејски и јерменски, а у мањој мери и неки други језици.

„Енглески путописац доктор Браун посетио је Београд крајем 1668. године и оставио интересантан опис града (…): ’Београд је, каже путописац, велики, утвђени, многољудни и пространи трговачки град’… Трговачке улице града одозго су покривене даскама, тако да су заштићене и од кише и од сунца. Такве улице су начичкане дућанима и магацинима робе, који свакако нису велики. Сваки дућан има клупу, на којој (као у другим местима кројачнице) седи купац или дућанџија и продаје своју робу купцу. Но, купац најчешће стоји испред дућана, а унутра улази мало њих, или пак нико не улази…

Јерменски продавац

Јерменски продавац воћа (око 1900)

Био сам у стану једног јерменског трговца, који ме је необично лепо угостио. Посећивао сам и друге трговце, и сви су имали лепе куће, а у једној сам наишао на водоскок и лепо кућно купатило. Овде ми није недостајало кафе, шербета и одличних вина која се производе у овој земљи. Јермена има свуда и врло су познати у свим деловима града, и овде имају цркву. С њима се у трговини, изгледа, можете добро сложити, јер су искренији него Јевреји и Грци. Земље које су у близини Београда, имају обимну трговину.’ˮ

Од јавних зграда својим обликом и величином издвајају се (х)амами, тј. јавна купатила. За време Турака, у Београду је било седам јавних амама, од којих је највећи и најбољи био онај који су држали Јермени, па су га по одлуци варошке управе, 20. августа 1725. године „морали предати вароши која га је, како се у једној исправи каже, уредила на хришћански начинˮ.

Пораз Аустрије у рату са Турском 1739. године изазива у Београду праву пометњу: Када су Турци поново ушли у град, католичко становништво (Аустријанци, Немци, Мађари, Италијани, Јермени) било је у нарочитом страху, те је готово сво избегло у оближње градове: Земун, Карловце, Панчево, Бечкерек, Осијек, Темишвар, а нарочито Нови Сад.

Београдски Јермени нису смели да сачекају Турке и живот наставе у Београду. Њихов највећи грех био је што су једну џамију претворили у цркву. Главнина становништва побегла је преко Дунава и Саве и расула се по угарској равници:

„Не зна се сасвим поуздано да ли су Јермени били присиљени напустити Београд или су то учнили својевљно, видевши и остале хиршћане – православне и римокатолике, како напуштају град под опсадом и одлазе на север преко Саве и Дунава. Највероватнија претпоставка да је њихов одлазак планирала и пратила Римокатоличка црква, јер се из записника са седница Конгрегације сазнаје да је постојала наредба о заустављању избеглица код Петроварадинске тврђаве.ˮ

Најимућнији Јермени у великом броју се одсељавају у Варадински Шанац где су основали своју општину. Захваљујући досељеним Јерменима и Србима „српска Атинаˮ постаје једно ид најживљих угарских тржишта.

Грци и Јермени који су прешли у Земун сматрали су да је за њих повољније да живе као „турски поданициˮ и уживају повластице које су им гарантовали Пожаревачки (1718) и Свиштовски мир (1791).

„У првој половини XVIII века у Новом Саду се настањују Јермени, подижу своју цркву и своје мртве сахрањују у црквеној порти. Јерменска црква се налазила на данашњем Булевару Михајла Пупина (код подземног пролаза) и суршена за време бомбардовања града 1849. године. Нова црква коју је подигла Марија Трандафил срушена је приликом просецања данашњег булевара, а из 1790. године је остао само споменик бароници Берњаковић, који је испред јерменске заједнице подигао њен зет Симеон Мелик Ченази.ˮ

Већ 1871. године у Петроварадинском Шанцу било је око 150 Јермена, да би половином двадесетог века потпуно ишчезли.

О економском и друштвеном значају некдашњих новосадских Јермена сведочи и улица која и данас носи њихово име – Јерменска улица. Њен назив мењао се у зависности ид политичких прилика, што се сагледава из Списка улица Новог Сада 1745–1918. године: Armenian Gasse, Erzherz Jozef Gasse, Örmèny utca, Јерменска улица, Надвојводе Јозефа улица. Према Списку улица од октобра 2008. године, Јерменска улица у Новом Саду (од укупно 855) континуирано постоји. После рушења Јерменске цркве 1963. године, она је данас, поред споменика бароници Берњаковић једини споменик овог народа. Спаја Вршачку и Улицу Косте Абрашевића.

Истоимена улица постоји и у Нишу, правоугаоног је облика, почиње и завршава се у Улици Петра Аранђеловића.

Занимљиво је да Јерменска улица постоји и у Бијељини (Босна и Херцеговина), а повезује улице Незнаних јунака и Филипа Вишњића.

АУТОР: Мср Маријана Матовић, одломак из књиге Јермени у Чачку 1885–1950

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

pexels-photo-1029610
Претходни чланак

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ

730z528_730-velibor-vasović
Наредни чланак

Рођен је фудбалер и тренер Велибор Васовић