АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

БЕОГРАД ВОДИЛИ ПРАВНИЦИ, ЛЕКАРИ, ИНЖЕЊЕРИ, АЛИ И ЈЕДАН СТОЛАР (I)

Од Илије Чарапића до Драгана Ђиласа, за 174 године (од 1939. до 2013) Београд је имао 65 челних људи престонце, чије су се функције током тог дугог периода различито звале. Имали смо тако управитеље вароши и председнике београдске општине у кнежевској и краљевској Србији, односно Југославији, социјалистичке председнике Народног одбора града, потом председнике Скупштине града, до актуелних градоначелника. Неки од њих су на функцији остајали врло кратко, неки су имали по два, па чак и три мандата, док је и данас популарни Бранко Пешић на функцији првог човека Београда био пуних десет година.

Београд је главни град Србије постао 1841. године, али је већ после доношења Закона о устројенију обштина (1839)[1] добио властите органе управе, па је пре него што је постао српска престоница већ имао двојицу председника вароши. То су били Илија Чарапић и Милош Богићевић, који су, у ствари, истовремено били и управитељи вароши Београда и председници општине, пошто је законска одредба којом су ове две функције раздвојене донета крајем 1841. године. Илија Чарапић, син Васе Чарапића, рођен је у Белом Потоку у подножју Авале, а са 18 година је постао грочански војвода. Београдом је руководио непуне две године, и то у време бурних политичких превирања и сукобљавања. Успео је, међутим, да утиче на промену лица града – и то по принципима правилности рационалности тако што је београдске мочваре претворио у Теразије и ту населио занатлије и њихове радње. Његов наследник – Милош Богићевић – дужност управитеља вароши је обављао само четири месеца (током 1840) и није могао много ни да уради.

Младен Жујовић је био први градоначелник пошто је Београд постао престоница Србије. Школовао се у Русији, а по повратку у земљу добио је чин мајора. Остало је записано да је као први човек вароши заводио ред и мир и штитио грађане. Између осталог, забранио је да варошани у време празника и на весељима пуцају из пушака, да се стока пушта по вароши, као и да варошани граде куће пре него што обавесте инжењере. У Просветиној Историји Београда наводи се да су први управитељи Београда били људи поуздани и одани режиму и да су долазили из разних струка – војне, судске, управне. Поменута оданост у највећој мери односи се управо на Жујовића, који је обављао многе послове за кнеза Милоша Обреновића, а у јавности је чак осумњичен и да је био саучесник у тровању највећег противника династије Обреновић – Томе Вучића Перишића.

После Жујовићевог мандата, новопостављени челници града (у ствари председници општине) на тој функцији најчешће остају само по неколико месеци. Међу њима је и Михаило Терзибашић, за време чијег мандата (1866–1867) је турски паша Али Риза предао кључеве шест српских градова кнезу Михаилу Обреновићу. Терзибашић је лично и врло брижљиво припремио церемонију симболичне предаје кључева Београда. После председника који су имали врло кратке мандате, Димитрије Поповић ће се задржати на функцији пуних шест година (1872–1878), али се о ономе што је урадио за град не зна готово ништа. Ипак, познато је да се у том периоду (нарочито почетком седамдесетих) број становника у Београду почео значајније повећавати, да се сам град почео урбанизовати и да су из варошких улица и сокака полако али неумитно ишчезавале чатрље облепљене блатом и брвнаре које су до тог времена доминирале турским делом града у дорћолском кварту (Живети у Београду 1868–1878, документа Управе Града Београда).

За разлику од Димитрија Поповића, његов наследник Живко Карабиберовић ће оставити много значајнији траг иза себе. Овај велики поборник реконструкције и развоја Београда био је председник београдске општине у два наврата: 1879–1884. и 1887–1889. Потекао је из рода Бабадудића, за које се говорило да док Обреновићи владају, а Карађорђевићи претендују, они заправо управљају Србијом. Осим што је био на челу општине у време краља Милана, Живко Карабиберовић је био и владин банкар, преко кога су ишле све државне новчане трансакције с иностранством. Током своја два мандата покретао је многа значајна питања за живот Београђана, па је, између осталог, заслужан за израде планова нивелације, водоснабдевања, пројекта канализације и саобраћаја.

Наставиће се…

Приредио: Момчило Каран

 Извор: часопис Историја, Ecoprint d. o. o., Београд, новембар, бр. 46/2013, стр. 10–16.

[1] Пре овога, султановим Хатишерифом из 1830. године Србији је признато право самоуправљања у низу послова, а кнезу Милошу признато право на наследног кнеза. Милош је одмах по доношењу хатишерифа поставио Вука Стефановића Караџића за члана Суда нахије и вароши београдске. Приликом реорганизације градске управе, кнез Милош је у пролеће 1831. године „сојединио” чланове Магистрата београдског са Судом београдским и именовао Вука за председника те институције. Тако је решењем од 29. марта 1831. године Вук практично постао први човек Београда, што је мало познато.

 

 

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Stevan-Pesic-00009710172202
Претходни чланак

Умро је књижевник Стеван Пешић

minov
Наредни чланак

Умрла је је оперска певачица и професор Гордана Јевтовић-Минов