АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

БЕОГРАД ВОДИЛИ ПРАВНИЦИ, ЛЕКАРИ, ИНЖЕЊЕРИ, АЛИ И ЈЕДАН СТОЛАР (II)

Крајем 19. века (а и касније) место председника београдске општине као по правилу било је резервисано за припадника оне странке која је у том тренутку састављала српску владу. Тако је Живка Карабиберовића, након његовог другог мандата, наследио радикал Никола Пашић, који ће такође у градској фотељи бити у два наврата (1889–1891, 1897) и детаљно разрађивати планове за најважније грађевинске подухвате, а многобројне улице и тргови ће баш тада променити односно вратити старе или добити нове називе. Куће су нумерисане и постављене су металне плоче са коначно утврђеним називима улица. Такође и калдрмисање узима маха, а Београд добија и први споменик подигнут у парку – у част лекара и ботаничара Јосифа Панчића. Споменик је подигнут у данашњем Студентском парку, који се раније звао Панчићев парк. Пашић је од Београда желео да направи привлачан трговачки центар, али и, како је говорио, лепу и здраву престоницу.

Након Пашића (који ће, као што је познато, бити једна од главних фигура на политичкој сцени Србије и Краљевине СХС крајем 19. и почетком 20. века), на списку градоначелника истиче се име Милована Маринковића, можда и зато што је три пута обављао ову дужност. Остао је упамћен као ватрени говорник, као и по надимку Кум. За време његовог управљања Београд је добио прву водоводну мрежу и први трамвај.

Председник беградске општине, и то од августа 1884. до августа 1885. године био је и оснивач Српског лекарског друштва и лични лекар краља Милана – Владан Ђорђевић. У једном од својих извештаја међу основним задацима „садашњег представништва српске престонице” наводи да Београд треба да добије модерну канализацију, те да варош треба да се снабде са довољно добре воде. Приоритетни послови у његово време били су и осветљење улица и калдрмисање према савременим начелима. Ђорђевић је остао упамћен и као председник који је увео праксу примања грађана како би они лично председнику изнели проблеме које их муче. Такође је проучио „грдну хрпу писмених достава” које су га засуле чим је ступио на дужност. За време Ђорђевићевог мандата свечано је отворено Ново гробље, које су многи по њему називали Владановац.

После мајксог преврата 1903. године и доласка на власт династије Карађорђевић, међу председницима Београда био је и инжењер Коста Главинић, кога је посебно занимало пошумљавање града. Његовом заслугом посађени су четинари на Малом Калемегдану, а заложио се и за уређење и пошумљавање Великог Калемегдана. Љубомир Давидовић (1910–1914), као први човек града, посебно се залагао за побољшање социјалних прилика. Прво је реформисао Сиротињско одељење, а да би поправио опште хигијенске услове, реорганизовао је општинску санитетску службу.

Током Првог светског рата, тачније 1915. године, окупатор формира окупациони одбор од 40 грађана, као неку врсту градске власти. Године 1918. Коста Главинић по трећи пут преузима дужност председника београдске вароши и дочекује ослободиоце. Београд постаје престоница нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а први председник општине био је Михајло Марјановић, на чију је иницијативу изабрана комисија за процену ратне штете. Наследио га је Коста Јовановић (1919–1920, у време чијег мандата је највећи проблем Београђана било снабдевање животним намирницама, пре свега хлебом, па је основана посебна комисија за одређивање цене хлеба како би се спречиле малверзације.

Врло кратко је као председник општине фигурирао Филип Филиповић, познати припадник радничког односно комунистичког покрета. Наиме, 1920. године комунистичка листа са Филиповићем на челу добила је највише гласова, али је општинска управа 25. августа одбила да положи законом прописану заклетву, те је министар унутрашњих дела поништио решење о преласку општине под управу комуниста. Истовремено, споразумом радикала и демократа изабрана је привремена управа са радикалским активистом Ђорђем Карајовановићем на челу. И он се током свог мандата највише бавио проблем снабдевања Београда, пре свега хлебом. За време мандата његовог наследника Добре Митровића (1921–1923) граду су обезбеђени повољни зајмови и уступљен део немачких репарација. Овим средствима је завршен и пуштен у рад савски водовод за поливање улица. Такође, за време Митровићевог мандата 1922. усвојен је Статут београдске општине, који је регулисао поделу њених послова и надлежности. Унутрашња општинска служба делила се на 11 засебних одељења, као што су административно, судско, финансијско, социјално, и друга.

Током петнаестомесечног мандата Милоша Савчића (1929–1930) радило се и даље на водоводу, калдрмисан је велики број улица, а почела је с радом и нова електрична централа. Милан Нешић је током мандата (1930–1932) реализовао властити пројекат постављања дуплог трамвајског колосека на Калемегданској падини, од Кнез Михаилове до Карађорђеве. Инжењер Нешић пристао је да буде председник општине, с тим да не напушта своју катедру на факултету. Примао је 13.000 динара за репрезентацију, али је плату добијао као професор.

Највећа част, која је припала Милутину Петровићу, председнику београдске општине од 1932. до 1935. године, било је званично отварање Моста краља Александра. У народу се овај мост звао и „земунски” јер је стари део града спајао са Земуном. Мост је срушен у бомбардовању 1944. године и на његовом месту је касније изграђен данашњи Бранков мост. Милутин Петровић је обновио и градску славу Сапсовдан у жељи да се, како је рекао, Београђани сете страдања и спасења свога града.

Током Другог светског рата, у окупираном Београду, функције председника и управника града се спајају. Драгомир Драги Јовановић (1941–1944) представља вероватно најконтроверзнију личност која је управљала градом. По формирању Владе националног спаса постављен је за управника Града Београда са широким овлашћењима у ресору полиције. Његова тајна служба је, како је наводно и сам признао, стрељала око 600 комунистичких симпатизера. Ухапшен је непосредно после рата и осуђен на смрт стрељањем.

Након рата, у време обнове и изградње, четири године је председник Народног одбора Града Београда био Нинко Петровић. Према сведочењима из тог времена, био је врло посвећен свом послу и „скоро да није спавао, устајао је с првом зором и до пет ујутро би обишао све пекаре да види има ли довољно хране за суграђане”. Такође је и организовао омладинску радну акцију сече дрва на Руднику како би се обезбедио огрев за Београђане. У априлу 1948. почела је изградња Новог Београда. Омладина из свих крајева Југославије у периоду од 1948. до 1950. године, сврстана у око 900 бригада, са око 200.000 градитеља у мочвари и песку подигла је под кров стамбено насеље од 40 петоспратница на Тошином бунару. Потом су подигнути и садашња Палата Србија, хотел Југославија, Студентски град, зграда Шумарског факултета, која је касније претворена у КБЦ Бежанијска коса, десетак километара обалоутврде на Дунаву и Сави. Омладинске бригаде су од 1948. до 1950. године градиле и хотел Метропол, садашњи стадион ФК Партизан, пругу кроз Панчевачки рит у дужини од 32 километра…

Ђурица Јојкић је у два мандата (1951–1954, 1957–1961) настојао да обнови стамбени фонд, водовод и градски саобраћај. У његово време укинуто је ограничење насељавања у Београд, па се главни град суочио и с великим приливом становништва из унутрашњости. Зато је и Милош Минић (1955–1957) указивао на значај изградње нових станова, да би Милијан Неорчић (1961–1964) интензивирао изградњу Новог Београда. Неорчић је значајну пажњу посвећивао и школству, па је прецизно израчунато да је за време његовог мандата изграђено 725 учионица основних школа. И остали председници Скупштине Града Београда своје мандате обележили су одређеним значајним активностима и постигнутим резултатима, па су тако у време Бранка Пешића изграђени многи објекти и симболи Београда, док су за мандата Живорада Ковачевића (1974–1982) у рекордном року изграђени конгресни Сава центар и хотел Интерконтинентал. Александра Бакочевића се Београђани сећају по реконструкцији Кнез Михаилове улице (претворена у шеталиште), што је, заједно са преуређењем Народног позоришта, допринело савременијем изгледу главног града.

Бранко Пешић је био први човек града с најдужим стажом, а такође и најпопуларнији. У своје време важио је и за „другог најбољег” међу политичарима, наравно, после Тита. За десет година његовог мандата, од 1964. до 1974, изграђени су мост Газела, Мостарска петља, део ауто-пута који пролази кроз град, петља код Ауто-команде, Београђанка, торањ на Авали, бројни спортски центри и хале (Пинки, Хала спортова, Пионир, 25. мај, Шумице, Бањица…), као и велики број новобеоградских солитера. Говорио је да први човек Београда непрестано треба да буде на терену, јер градом не може да се управља из фотеље. За разлику од већине политичара није користио привилегије које му је положај омогућавао. Никада није узео стан од државе, иако је имао право на то. Сам је возио своја кола, иако је на службена с возачем и пратњом такође имао право.

Изменом Статута Града Београда 2004. године уведена је функција градоначелника, а први је на ту функцију изабран Ненад Богдановић, дотадашњи председник Извршног одбора Скупштине Града. Он је на директним изборима, у другом кругу, добио око 10.000 гласова више од другог кандидата, Александра Вучића.

Први људи Београда врло често нису бивали рођени Београђани, па су тако на челу града били Крагујевчанин, Ваљевац, Шапчанин, Зајечарац, Ужичанин, Невесињац, Јагодинац, Пожаревчанин, Книћанин… Рецимо, Аћим Чумић, председник вароши 1871. године, рођен је у Трешњевици код Крагујевца, Ђорђе Несторовић у Пожаревцу, Светомир Николајевић у Радуши, Милош Савчић у Свилајнцу, а Никола Пашић у Зајечару. Коста Јовановић је рођен у Врању, Влада Илић у Власотинцу, Љубомир Давидовић у Влашком Пољу, Ђурица Јојкић у Турији код Србобрана, Филип Филиповић у Чачку, Милијан Неорчић у Горобиљу код Пожеге, Нинко Петровић у селу Белотићу, у ваљевском крају, Милош Минић у Прељини код Чачка, Ненад Богдановић у Бешкој, а скорашњи в. д. градоначелника Зоран Алимпић у Панчеву. Десило се и да су и отац и син били на челу Београда – Милош Богићевић је то био 1840. године, а његов син Михаило у два наврата (1886–1887, 1894–1896). Најкраћи мандат од свих челних људи Београда имао је Добривоје Лазаревић, који је био на месту председника општине свега четири дана (од 2. до 6. априла 1941).

Влада Илић је на челу српске престонице био четири године, од 1935. до 1939, и у време његовог мандата је на Петровдан 1936. године отворен Зоолошки врт на локацији на којој се и данас налази.

Када су у питању професије из којих су долазили први људи Београда, највише је било правника, односно адвоката, а потом економиста и архитеката. Београдом су руководили и лекари, трговци, инжењери технике, књижевници, али и један столар – Михаило Ратковић, који се пре избора на место председника Народног одбора Града Београда истакао у илегалним акцијама против Немаца. Ратковић је током свог мандата (1944–1947) организовао масовне волонтерске акције, којима се уређивао разрушени град.

У историји српске престонице само су две жене биле на њеном челу. Слободанка Груден, по занимању лекар, водила је град у тешком периоду међународних санкција (1992–1994) и њен основни задатак је био да сачува Београд као политички, економски, административни и привредни центар Србије. Друга жена на овој функцији била је Радмила Хрустановић (2001–2004).

 

Приредио: Момчило Каран

 

Извор: часопис Историја, Ecoprint d. o. o., Београд, новембар, бр. 46/2013, стр. 10–16.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

5660928_branko-tjpg
Претходни чланак

Рођен је новинар Бранко Станковић

fleka
Наредни чланак

Умро је уметник Миомир Грујић Флека