AktuelnostiDa se ne zaboraviZanimljivosti

BELI MARKOVIĆ: Hercegovina – predeo dramatične lepote!

Kakve ste uspomene poneli iz Hercegovine, u kojoj ste bili prvi put?

Dugo vremena postajalo, čitav život umalo da mine a da Hercegovinu nisam pohodio, „ozemljenom” kakvom pobudom, to jest: nekakvim poslom, ili „skitalački”, ali je Hercegovina, kako god da bi se uzelo, duševna moja pokrajina, osim što je i kolubarskih Markovića postojbina (ako ćemo pravo govoriti, pred Bogom i ljudima, ne dajući ni drugima da lažu i da „mrse” doseljeničke puteve), tako da sam, krajem septembra minule godine, među svoje došao, koliko da se „na licu mesta” uverim da su Svetozar Ćorović, Aleksa Šantić, Jovan Dučić, Momčilo Kapor, Radoslav Bratić, a i drugi od tamošnjih strana spisatelji, ispravno pozicionisali Zemlju Hercegovu kao predeo dramatične lepote i stanište sveta, koji je kroz zla doba o crnom hlebu i na ljutom kamenu pretrajao, uz pesmu i priču čije sile i onog ko Hercegovac nije (a svako je Hercegovac, ako je iole Čovek!) ponad kalne zemlje na sopstvena ramena pokadšto izdižu…

 

U Hercegovini se sačuvao najčistiji Vukov jezik. Vi, u literaturi, težite Dositejevom jeziku. Jesu li te dve varijante bogatstvo srpskog jezika?

Ni mi, Kolubarci, Vukov jezik nismo „iskvarili”… Poznato je, naime, da ni u Belom Valjevu, ni u Kolubari vasceloj, iz Vukovog korita jezik nije „iskliznuo”, niti će ikada, premda velikih sagrešenja ima, na naše oči i uz našu svesrdnu pomoć, u pogledu potiskivanja ćirilice, ali i pri upotrebi stranih reči i kad potreba to ne iziskuje… Ćirilicom se većma oglašavaju kuće na prodaju, po izglavljenim kapijama i naherenim banderama, kao i pokojnici sa ožalošćenom rodbinom, po partama i nadgrobnicima, dočim je latinica javni prostor gotovo naskroz zaposela, a i ćirilicom pečatane knjige kanda se proređuju. Umesto da latinicu shvatimo kao pismo pride, umesno se njime služeći i na svoju polzu, mi se, prituljivanjem ćirilskog svetlila, „sakatimo” tamo gde ne moramo i gde smo najosetljiviji, ne mareći što naš narod, ovim dobom, doživljuje jedno od najvećih iskušenja u dugom svom trajanju. Drugog dela vašeg pitanja što bi se ticalo, misli moje roje se ponad bescen-blaga koje kraljevski jezik srpski spisateljima svojim, bez računa, stavlja na raspolaganje, ne izuzimajući nijedno crno slovo, pri čemu su Dositejevo i Vukovo nasleđe ‒ polazišta za uzvišene književne ciljeve…

 

IZVOR: Deo iz intervjua sa Radovanom Belim Markovićem pod nazivom Hercegovina, moja je duševna pokrajina, u: Radisavljević 2019: Zoran Hr. Radisavljević, Tražim reč, Beograd: „Svet knjige”, str. 124‒125.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

NikolaPasic--serbiaherpeopleh00petruoft
Prethodni članak

PROTIĆ PAŠIĆU: On je dete iz dobre kuće, deda mu je robijao, otac mu je robijao

baby-1538342_960_720
Naredni članak

ROĐENJE DETETA: ZNAMENJA I PRVO KUPANJE