АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

БЕЛИ МАРКОВИЋ: Херцеговина – предео драматичне лепоте!

Какве сте успомене понели из Херцеговине, у којој сте били први пут?

Дуго времена постајало, читав живот умало да мине а да Херцеговину нисам походио, „оземљеном” каквом побудом, то јест: некаквим послом, или „скиталачки”, али је Херцеговина, како год да би се узело, душевна моја покрајина, осим што је и колубарских Марковића постојбина (ако ћемо право говорити, пред Богом и људима, не дајући ни другима да лажу и да „мрсе” досељеничке путеве), тако да сам, крајем септембра минуле године, међу своје дошао, колико да се „на лицу места” уверим да су Светозар Ћоровић, Алекса Шантић, Јован Дучић, Момчило Капор, Радослав Братић, а и други од тамошњих страна списатељи, исправно позиционисали Земљу Херцегову као предео драматичне лепоте и станиште света, који је кроз зла доба о црном хлебу и на љутом камену претрајао, уз песму и причу чије силе и оног ко Херцеговац није (а свако је Херцеговац, ако је иоле Човек!) понад калне земље на сопствена рамена покадшто издижу…

 

У Херцеговини се сачувао најчистији Вуков језик. Ви, у литератури, тежите Доситејевом језику. Јесу ли те две варијанте богатство српског језика?

Ни ми, Колубарци, Вуков језик нисмо „искварили”… Познато је, наиме, да ни у Белом Ваљеву, ни у Колубари васцелој, из Вуковог корита језик није „исклизнуо”, нити ће икада, премда великих сагрешења има, на наше очи и уз нашу свесрдну помоћ, у погледу потискивања ћирилице, али и при употреби страних речи и кад потреба то не изискује… Ћирилицом се већма оглашавају куће на продају, по изглављеним капијама и нахереним бандерама, као и покојници са ожалошћеном родбином, по партама и надгробницима, дочим је латиница јавни простор готово наскроз запосела, а и ћирилицом печатане књиге канда се проређују. Уместо да латиницу схватимо као писмо приде, умесно се њиме служећи и на своју ползу, ми се, притуљивањем ћирилског светлила, „сакатимо” тамо где не морамо и где смо најосетљивији, не марећи што наш народ, овим добом, доживљује једно од највећих искушења у дугом свом трајању. Другог дела вашег питања што би се тицало, мисли моје роје се понад бесцен-блага које краљевски језик српски списатељима својим, без рачуна, ставља на располагање, не изузимајући ниједно црно слово, при чему су Доситејево и Вуково наслеђе ‒ полазишта за узвишене књижевне циљеве…

 

ИЗВОР: Део из интервјуа са Радованом Белим Марковићем под називом Херцеговина, моја је душевна покрајина, у: Радисављевић 2019: Зоран Хр. Радисављевић, Тражим реч, Београд: „Свет књиге”, стр. 124‒125.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

NikolaPasic--serbiaherpeopleh00petruoft
Претходни чланак

ПРОТИЋ ПАШИЋУ: Он је дете из добре куће, деда му је робијао, отац му је робијао

baby-1538342_960_720
Наредни чланак

РОЂЕЊЕ ДЕТЕТА: ЗНАМЕЊА И ПРВО КУПАЊЕ