„Babine su stari običaj koji se sastoji u obrednom obilasku i čuvanju deteta i porodilje od strane rođaka i komšija prvih dana po detetovom rođenju.”[1] Običaj babina uočio je krajem XVIII veka i glasoviti Italijan Alberto Fortis, autor jednog od najznamenitijih putopisa po balkanskim prostorima. Fortis piše: „Prigodom porođaja, osobito prvoga, svi rođaci i prijatelji šalju rodilji na dar jela od kojih se poslije zgotovi večera zvana babine.”

Razmatrajući naziv babine, Trebješanin upozorava na narodnu etimologiju koja naziv vezuje za samu porodilju ‒ babu. Naziv se, upozorava dalje Trebješanin, „koristi ne samo da označi obredno posećivanje i darovanje porodilje i deteta već i kritični vremenski period koji porodilja provodi u postelji, uzdržavajući se od težih poslova”. Za to vreme, veruje se, i dete i porodilja pripadaju donjem svetu.[2]

Mislim da naziv treba dovesti u vezu sa pramajkom, sa Terra mater. Babine su praznovanje rađanja, slavljenje pravremena, rađanja pračoveka. Svakako je u tome kontekstu zanimljivo imenovanje oca u nekim našim krajevima ‒ babo! Čini se da to upozorava na prvobitni matrijarhat.

Trajanje babina, prema verovanjima u različitim krajevima, jeste različno. Negde traje tri dana, negde sedam, ali često i svih 40. Porodilji se donosi različita hrana (međutim, uvek obrednog karaktera): pogača, pečena kokoš, pita, uštipci. Spisku darova za dete, odnosno porodilju, pripadaju i vino i rakija. Detetu se donosi srebrni novac, košuljica, kapica, čarapice, maramica. Novac se detetu stavlja na čelo za zdravlje i sreću. Srebrni novac se svakako daruje za „otkup”, vino (svakako crno, ili roze!) zamena je za životvornu krv, a rakija je osobena „životvorna voda” (u jezicima mnogih naroda).

Na čuvanje porodilje i deteta tokom trajanja babina striktno se pazi, jer se veruje da sve dok one traju, dok je dete nekršteno ‒ izloženo je snažnom uticaju zlih sila, pa ako rođaci i komšije ne čuvaju porodilju i novorođenče, veštice im mogu kobno nauditi. Posebno je bitno čuvati porodilju i dete tokom prvih sedam noći, jer su tokom tih noći i demonske sile prisutnije i opasnije. Rođaci i komšije se prilikom čuvanja smenjuju, kako bi neko bio vazda budan. Svih sedam noći u kući porodilje se jede, pije i peva po svu noć. Posebnu pažnju treba obratiti treće i sedme noći. Tada, prema narodnom verovanju, čuvarima popušta pažnja, a demonske sile su u zenitu. Pažnja čuvara posebno popušta sedme noći i tada se događa da porođajni demoni ipak donekle naude bilo porodilji, bilo novorođenčetu. Vuk Karadžić navodi kako se u narodu za nekoga ko je malo luckast kaže kako nije sedmu noć dočuvan[3].

Oko babina, u narodnom verovanju, možda je tačnije reći u sujeverju, postoji niz nužnih postupaka, onih koji se po svaku cenu moraju obaviti, kao i niz zabranjenih, odnosno, nepoželjnih. Oni se nikako ne smeju učiniti. Narod to označava atributivnim sintagmama „valja se” ‒ „ne valja se”. „Ne valja se”, na primer, donositi porodilji jaja jer detetu mogu izaći guke po telu. Žene koje posećuju porodilju ne treba da kod nje pletu jer će novorođeno dete biti brbljivo. Međutim, ne valja se ni torbu (u kojoj su ponude) zavezivati kada se ide na babine jer će, u tom slučaju, dete teško progovoriti. Porodilja ne valja ni mesa da jede jer to može kasnije, prilikom svadbe, da dovede do nesreće međ svatovima, da se neko rani.

[…]

Babine su veoma slične običaju povojnice. Međutim, teško je reći da li su u pitanju različna imena za sličan, čak i jednak ritualni postupak, ili je reč o različitim postupcima koji su zbrkani procesom desakralizacije.[4]

Nenad Ljubinković

IZVOR: Ljubinković 2014: Nenad Ljubinković, Naši daleki preci [Kolo 106, knj. 713], Beograd: Srpska književna zadruga, str. 116‒119.

[1] Ž. Trebješanin, Predstava o detetu…, 123.

[2] Ž. Trebješanin, Predstava o detetu…, 124; v. Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka I, Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2010 (fototipsko izdanje), pod odrednicom Babine (autor odrednice Veselin Čajkanović).

[3] Vuk St. Karadžić, Srpski rječnik (1852). Sabrana dela Vuka Karadžića XI, Beograd: „Prosveta”, 1986, pod odrednicom Babine.

[4] V. Vidosava Milosavljević, „Prilog proučavanju običaja oko novorođenčeta”, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije IV‒V, Priština, 1959‒1960, 315‒316; Ž. Trebješanin, Predstava o detetu…, 125.