„Бабине су стари обичај који се састоји у обредном обиласку и чувању детета и породиље од стране рођака и комшија првих дана по дететовом рођењу.”[1] Обичај бабина уочио је крајем XVIII века и гласовити Италијан Алберто Фортис, аутор једног од најзнаменитијих путописа по балканским просторима. Фортис пише: „Пригодом порођаја, особито првога, сви рођаци и пријатељи шаљу родиљи на дар јела од којих се послије зготови вечера звана бабине.”

Разматрајући назив бабине, Требјешанин упозорава на народну етимологију која назив везује за саму породиљу ‒ бабу. Назив се, упозорава даље Требјешанин, „користи не само да означи обредно посећивање и даровање породиље и детета већ и критични временски период који породиља проводи у постељи, уздржавајући се од тежих послова”. За то време, верује се, и дете и породиља припадају доњем свету.[2]

Мислим да назив треба довести у везу са прамајком, са Terra mater. Бабине су празновање рађања, слављење правремена, рађања прачовека. Свакако је у томе контексту занимљиво именовање оца у неким нашим крајевима ‒ бабо! Чини се да то упозорава на првобитни матријархат.

Трајање бабина, према веровањима у различитим крајевима, јесте различно. Негде траје три дана, негде седам, али често и свих 40. Породиљи се доноси различита храна (међутим, увек обредног карактера): погача, печена кокош, пита, уштипци. Списку дарова за дете, односно породиљу, припадају и вино и ракија. Детету се доноси сребрни новац, кошуљица, капица, чарапице, марамица. Новац се детету ставља на чело за здравље и срећу. Сребрни новац се свакако дарује за „откуп”, вино (свакако црно, или розе!) замена је за животворну крв, а ракија је особена „животворна вода” (у језицима многих народа).

На чување породиље и детета током трајања бабина стриктно се пази, јер се верује да све док оне трају, док је дете некрштено ‒ изложено је снажном утицају злих сила, па ако рођаци и комшије не чувају породиљу и новорођенче, вештице им могу кобно наудити. Посебно је битно чувати породиљу и дете током првих седам ноћи, јер су током тих ноћи и демонске силе присутније и опасније. Рођаци и комшије се приликом чувања смењују, како би неко био вазда будан. Свих седам ноћи у кући породиље се једе, пије и пева по сву ноћ. Посебну пажњу треба обратити треће и седме ноћи. Тада, према народном веровању, чуварима попушта пажња, а демонске силе су у зениту. Пажња чувара посебно попушта седме ноћи и тада се догађа да порођајни демони ипак донекле науде било породиљи, било новорођенчету. Вук Караџић наводи како се у народу за некога ко је мало луцкаст каже како није седму ноћ дочуван[3].

Око бабина, у народном веровању, можда је тачније рећи у сујеверју, постоји низ нужних поступака, оних који се по сваку цену морају обавити, као и низ забрањених, односно, непожељних. Они се никако не смеју учинити. Народ то означава атрибутивним синтагмама „ваља се” ‒ „не ваља се”. „Не ваља се”, на пример, доносити породиљи јаја јер детету могу изаћи гуке по телу. Жене које посећују породиљу не треба да код ње плету јер ће новорођено дете бити брбљиво. Међутим, не ваља се ни торбу (у којој су понуде) завезивати када се иде на бабине јер ће, у том случају, дете тешко проговорити. Породиља не ваља ни меса да једе јер то може касније, приликом свадбе, да доведе до несреће међ сватовима, да се неко рани.

[…]

Бабине су веома сличне обичају повојнице. Међутим, тешко је рећи да ли су у питању различна имена за сличан, чак и једнак ритуални поступак, или је реч о различитим поступцима који су збркани процесом десакрализације.[4]

Ненад Љубинковић

ИЗВОР: Љубинковић 2014: Ненад Љубинковић, Наши далеки преци [Коло 106, књ. 713], Београд: Српска књижевна задруга, стр. 116‒119.

[1] Ж. Требјешанин, Представа о детету…, 123.

[2] Ж. Требјешанин, Представа о детету…, 124; в. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка I, Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2010 (фототипско издање), под одредницом Бабине (аутор одреднице Веселин Чајкановић).

[3] Вук Ст. Караџић, Српски рјечник (1852). Сабрана дела Вука Караџића XI, Београд: „Просвета”, 1986, под одредницом Бабине.

[4] В. Видосава Милосављевић, „Прилог проучавању обичаја око новорођенчета”, Гласник Музеја Косова и Метохије IV‒V, Приштина, 1959‒1960, 315‒316; Ж. Требјешанин, Представа о детету…, 125.