Са јачањем православне српске заједнице у Дубровнику 19. века постављало се питање школовања младих. Наравно, и стари Дубровник, као и Дубровчани тог столећа, посебну пажњу посвећивао је образовању младих, па је познато да су и православни Срби, кад би живели у Граду и били у таквој прилици, своју децу слали

После Војиславове смрти, завладао је његовом државом његов син Михаило. Михаило је, канда, био више политичар и државник него војник. Сав његов рад је на политичком пољу, и ту је имао велике и трајне успехе. Михаило је, противно своме оцу, био стално, за све време своје владе, у добрим односима

Поручио Радоје Домановић код неког кројача одело. Кад је одело било готово, Домановић га је обукао, а кројач му рече: – Ово Вам одело дивно стоји! Ви сте у њему други човек! – Па лепо, пошаљите рачун том другом човеку! – рече Радоје.   Извор: Анегдоте о српским писцима [прир.

За први број листа Покрет, који је 10. јануара 1902. покренуло неколико младих људи, међу њима Сима Пандуровић и Светислав Предић, написао је Скерлић уводни чланак Поздрав „Покрету”. Тада је и сам био један од младих, улазио је тек у двадесет и пету годину живота. Чланак означава важан тренутак у

Књижевник Петар Кочић седео у кафани кад наиђе човек с кишобраном. – О, каква срећа, ми смо се већ негде видели! – дочека га Кочић. – Не сећам се… пардон… али овај… ја се никако не сећам, Ви сте ми потпуно непознати… пардон – брани се човек. – Не сећам

Чаславова држава није дуго преживела свога творца. Ускоро после његове смрти (око 960. године) његова држава, услед подвојености и посебних тежњи појединих области, ослабила је, распала се, и Византинци су лако опет покорили цео српски народ. Али Византинци су и после тога оставили појединим српским областима њихову стару покрајинску аутономију,

У неком сокачету око Скадарлије припити Нушић налети на неког мрзовољног типа и, како нису могли да се мимоиђу, мрзовољни дрекну: – Ако мислите да се ја будалама уклањам с пута, онда се грдно варате! – А ја то чиним од свег срца – рече Нушић и склони се да

Чињеница је да је село Ошљане једно од ретких села које нема споменик учесницима ратова 1912–1918. који су своје животе положили за отаџбину Србију. Поражава овакав и овај податак, да, ни после више од 100 година од завршетка Великог рата, нема ни назнака да се достојно, и на одговарајући начин,