Đura Jakšić je svoj mnogi slobodni čas provodio na Savi ispred gostionice poznate po vlasniku Gašparu kafedžiji, koga pominje i u svojim pripovetkama. – Šta radite, gospodine Đuro? – upita ga jednom neko ispred kafane. – Eto, ugađam, pa nikako da ugodim – reče Đuro. – A šta to ugađate?

[…] Vredno je pogledati kako se nacionalna istorija tek unošenjem u pesmu pretvorila u nacionalnu svojinu i tako bila očuvana u živom predanju. Ranija vremena su gotovo zaboravljena; sećanje se hvata za poslednji sjaj nacije i za propast ovoga sjaja. Ova propast prikazana nam je u nekoliko velikih ciklusa pesama.

Nenošenje pojasa u narodu se smatra neprikladnim ponašanjem ili pak znakom potpunog poverenja prema osobi koja se tako dočekuje, odnosno prema osobi pred kojom se skidamo. Kada, na primer, Karađorđe nastoji da nagovori vojvodu Lazara Mutapa da ga odmeni u megdanu sa Crnim Arapinom, koristi upravo ustaljena verovanja. Nastojeći da

  Ne znamo ime. Među najboljim pevačima Vukovim pominje se samo kao Slepa ili Slepica iz Grgurevaca. Grgurevci su selo kod Sremske Mitrovice. Vukova slepa žena guslar pevala je u Šišatovcu, a putovala znatno dalje. Na osnovu njenih pesama, tananom analizom, sačinio je profesor Vladan Nedić njen biografski i pesnički

Ovaj izraz, kao i nekoliko narednih, po svome se nastanku razlikuje od ostalih ustaljenih izraza obrađenih u ovoj knjizi. On nije preuzet ni iz Biblije, ni iz grčkih mitova i legendi, niti je nastao u literaturi ili u određenim životnim okolnostima; nije vezan ni za određene istorijske događaje i ličnosti,

[…] Srednji vek je bio u Evropi, kako to pokazuje savremena medievistika, jedno veoma kreativno doba, koje je stvorilo osnovu za čitav kasniji razvoj. Tada je započeo opšti polet kod mladih naroda, koji su tek stupali u evropski istoprijski horizont, pokrenuti iz arhaične nepomičnosti ka novom duhovnom stvaranju, ka razvijanju

Kada bi knez Miloš ushteo slatka razgovora sa lepom Danicom, koju je kao robinju kupio u Carigradu i posle držao u svom konaku, obično bi rekao: ‒ More, neka dođe Danica, da prišije jedno dugmence na košulju! A kad Danica u tom poslu ostane poduže u kneza, nestašna mlađarija je

Vozio se Nikola Pašić po Srbiji, u nekoj predizbornoj agitaciji. ‒ Ovaj, kočijašu, usporide preko ovog mosta ‒ reče jednom. ‒ Da nam se nešto ne desi! Čudio se kočijaš: ‒ Zar se plašite, gospodine Pašiću? Svi prelaze preko ovog mosta! ‒ Oni svi, ovaj, ne znaju da sam ga

DOSITEJ KARAĐORĐU: SAMO SE BOGU MOLIM DA TI NE PADNEŠ Bio Dositej u vinogradu na Oplencu, u Topoli, i nabrao neke travke da jede kao salatu. Porosila kišica, poklizalo. Idući ozgo nizbrdicom, on udari pored gradske kule. Kao star čovek, često se oklizne, gotov da padne. ‒ Čuvaj se da

U Beču bolesnom vladici Njegošu, između ostalih, dolazio je i Branko Radičević. Vladika se rado s njim razgovarao. Ne beše to onaj stari Branko. Promenio se, bolešljiv, neveseo. Jednog dana bilo nas je više, vladika u velikoj stolici nasred sobe, sa isturenom glavom, žmuri. Mislili smo da spava. Doktor Radišić

Knežević Petar Karađorđević, budući kralj Petar Prvi, oženio se relativno kasno, neposredno pre svog 40. rođendana. Njegova nevesta bila je Zorka, najstarija ćerka vladara Crne Gore kneza Nikole I Petrovića i kneginje Milene. Zorka (1864‒1890) se 1883. udala za dvadeset godina starijeg Petra Karađorđevića. Doduše, tada je imala 19 godina,

  Kad bi neko sastavio spisak svega onog što mi tražimo i „očekujemo” od umetnika i javnog radnika uopšte, ispala bi čudovišna slika od koje bismo se i sami uplašili. Hoćemo prvo da je blizak nama po shvatanjima i po načinu izražavanja; i to svaki od nas hoće, a mi

Nađe se pred princem Rastkom i jedan ćelav čovek: ‒ Gospodine veliki, svijet me ismijava! ‒ Svet? Ceo? ‒ Cio svijet, baš. ‒ Što te ismejava? ‒ Zbog ćele! Živ se pojedoh! ‒ Dokon svet. ‒ Neka svijet bude dokon na tuđ račun, a ne na moj! ‒ A ti