После смрти Мутимирове наследио је српски престо његов најстарији син Прибислав (око 891. године). Али Петар, син Гојников, који је после пораза свога оца и свога стрица побегао био у Хрватску, дође из Хрватске, потисне Прибислава и завлада у Србији, а Прибислав и његова браћа побегну у Хрватску. Петар није

После дугог чекања сретне чика Јова Змај неког дужника и овај, немајући куд, приђе седом песнику, па му рече: – Баш добро што сам те срео! Знам да ће скоро твој рођендан, па сам мислио о једном трошку да скокнем до тебе да ти вратим дуг и да ти честитам.

Почетком двадесетог века спортске активности у Београду су стидљиво прожимале првенствено млађе припаднике грађанског друштва. Поред витешких и соколских удружења, у којима се на првом месту развијао здрав однос према физичким активностима, по појави фудбалске лопте у српској престоници замах добија један нови спорт. Наиме, фудбал постаје све популарнија игра

И Лази Костићу је неки млад песник донео песме с молбом да његова критика буде кратка – што краћа. Кад је прочитао песме, Лаза му је одговорио: „Свака строфа – катастрофа.”   Извор: Анегдоте о српским писцима [прир. Катарина Стојановић], Граматик, Београд, 2009, стр. 11.

Након 42 дана храброг пружања отпора и стоичког држања под експлозијама аустроугарских бомби, војници београдске одбране су у рану зору 10. септембра 1914. године прешли Саву.[1] Међу војницима који су у чамцима по јакој месечини клизили површином реке налазио се и свештеник Николај Велимировић, који је благосиљао своје сународнике по

Срео Нушић неког познаника нерасположеног и ћутљивог, па га упита што се тако покуњио. – Како да се не покуњим. Ето, недавно сам се оженио, а морам да правим већ другу меницу. Нисам ни слутио да брак баш толико кошта. – Не брини ништа, младићу – теши га Нушић –

У одговорима које је дао историчару уметности и ликовном критичару Олги Перовић (Петар Лубарда о себи и о уметности, Стварање, бр. 4, август 1974, Титоград, и у целини у часопису Уметност, јули–август–септембар 1974, Београд) Петар Лубарда је навео неколико података о боравку у немачком заробљеничком логору. По овом саопштењу он

Године 1862. Вук је добио високо руско одликовање – Орден Свете Ане II реда, који се носио на ленти око врата. Вук је том приликом рекао неким својим пријатељима: – Толико година носим једну беду о врату [жена му се звала Ана], а сад ми ево и друге. Извор: Златни

У једном веселом друштву запитаће Доситија један боцкало: – Јел истина, оче калуђеру, што нам је приповедао наш попа, да су ђаволи најгора створења и да их је Бог зато црне оцрнио? Доситије одговори: – И ја сам као калуђер црно божје створење, па како могу против себи равнога говорити?