[…] Прво изнад Шибеника, кад смо се између Книна и тог града зауставили у некој сумњивој крчми, други пут у Дубровнику, у обичној бакалској или житарској радњи, а затим на Пилама, у бедној изби у коју људи долазе да, док састављају караване, пију шљивовицу, ракију која је народно пиће, чуо

У Тачкама Трима имена су ина…   Не стоје, не часе ни галије царске ни чамци, ни барке, већ грабе и јуре – у грозници лудој туристичке фарсе – у шкољке ужитка и чар-авантуре.   Океан небеса, из Корена зрачан, на рубу је трена да распукне брескву, а Стрелац невидљив

Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомена на наш лични доживљај. Таква је и прича о младићу који је, лутајући светом и тражећи срећу, зашао на опасан пут за који није знао куда га

Док је Бранислав Нушић био управник сарајевског Народног позоришта, дође неки млад писац ради своје драме, предате управо због приказивања. – Знате – почеће Нушић – ја бих врло радо изнео Вашу драму на позорницу, али наша три режисера хтела би да избришу један чин. – Па добро, бришите га

Према подацима из Буковчеве аутобиографије (Moj život, 1918, 100), краљица Наталија је поручила репрезентативан портрет од Буковца видевши портрет сина маршала Константиновића, којег је сликар портретисао у Паризу 1881. године. У време када доживљава огромну популарност у Паризу са сликом Велика Иза, Буковац прима позив са Двора из Београда да

Шаљем Вашем Благородству прилог који следује, истина нешто касније но што би ваљало, али ипак благовремено, јер ме баш сад моје веома појединачне студије опет доводе на српске песме, а кога ту пре и да споменем но Вашег врлог труда. Песма саопштена на крају најстарија је од оних што их

Свугде и нигде. Оно се крије у отменој лежерности чистача ципела који ће рећи: „Дај, шта даш!”, у филозофски складној опуштености његових стараца који су преко главе претурили толико ратова, у јутарњем вицу који ће својим ведрим праском преобразити натмурено службеничко јутро у тролејбусу, у пријатељству келнера који се не

Ишао Свети Сава, уморан. Жега илинска – равница, сунце упекло. Прашина засула очи и уста. Дође, тако, до једне реке, па се из ње напи воде и уми. За један трен, она вода га одмори и поврати му снагу. Он својим штапом прекрсти воду и благослови је. – Нека овако

Ватра је човека збуњивала и опчињавала. Захваљујући муњи и грому могла је да настане спонатно, али је временом човек схватио како је може призивати и изазивати веома брзом ротацијом и трењем два комада сувог дрвета, ударањем камена о камен, ударом чекића по наковњу. Прве, изазване ударом грома, није био господар,

[…] Изгледа да је постојао прилично велики број школа илуминације, али иако примери које познајемо показују известан степен варијација у стилу, рад је цео био, уопштено говорећи, у маниру који може бити означен као престонички, и цео је начелно сличан серији зидних слика у манастирској цркви Милешева у Србији, које

Била седељка код Стевана Сремца, па се разговарало о нечитљивим рукоиписима књижевника. Сремац признаде да има лош рукопис и да га уредници псују јер типографи тешко одгонетају његово писање. Поводом тога неко добаци да и један тадашњи критичар има врло нечитак рукопис. – Е, пријатељу, то је тачно – рече

Када је Лубарда, пре кратког времена, излагао своје слике у Улусу, било нас је неколико који смо ишли сваки дан да те слике гледамо. – Сваки дан у току читавога месеца дана. Једаред, после неке премијере, око пола ноћи, враћали смо се Теразијама. Ко зна како и откуд, пролазио и

Она је писала оно што је волела – То би могао човек овако фигуративно да каже: то је једно осећање чистоте куће и стана, и погледа и њенога односа према људима. Али свака чистота има и нечег хладног у себи. А о другим особинама да и не говорим. Она је

Срби имају најчистије и најблагогласније наречје Ваше Превасходство благоизволело је ту сасвим недавно да се сети чешких и грчких народних песама, и то с нарочитом наклоношћу, а већ једаред, пре другог времена, препевало је лепу српску песму о Хасан-аги. Између свих данашњих Словена имају Срби најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно

На питање новинара како се осећа као славан писац коме ће ускоро изаћи и сабрана дела, Бранко Ћопић је одговорио: – Помало као славни покојник. Али и поред тога морам да плаћам кирију, струју и друге свакодневне животне дажбине. Ипак, окружен таквим поштовањем почео сам себе ословљавати са ’Ви’… Прије

Гусле су кроз деценије и векове српске чамотиње у ропству очувале успомену на српске прваке и јунаке из времена уређености и моћи српске државе подстичући на стваралаштво. Уз звуке гусала срочено је и испевано на десетине и стотине песама, по садржајности и лепоти незабележених нигде више у светској усменој књижевности.

И за мене речи Бранковина и ваљевски крај значе успомене на родни крај моје старамајке по очевој страни, значе пределе којих се мој отац сећао у заробљеништву најрадије, судећи по његовим сачуваним забелешкама. Но у наша лична сећања почиње с временом да се меша историја, тако да се у полусненим

Људи су већма везани међу собом њиховим манама него њиховим врлинама. Зато је и сујета један од првих основа на којима почива друштво. Сујетни људи највише се састају и највише се међусобно везују, иако такви састанци и такве везе никад нису испуњени никаквом љубављу према неком другом, него само слабошћу

Петроварадинска тврђава имала је значајну улогу током револуције 1848/49. године. Француска револуција, која је букнула 1848. године у Паризу, брзо се проширила и на остатак Европе. У круговима мађарске аристократије почела је да сазрева мисао да би у целој Угарској требало увести као службени језик мађарски, преко којег би се

На Књижевном петку у Загребу Меши Селимовићу је, на савијеној цедуљици, добачено питање: „Зашто се Ви, Мехмед Селимовић, осећате Србином?” Меша је развио цедуљицу, гласно прочитао питање и одговорио: – До 1941. године ја сам се осећао Србином, а нисам знао зашто. Од 1941. знам зашто сам то.   Извор: