Ђурђевак (ђурђица, ђурђевац) је цвет Светог Ђорђа и цвет пролећа и рађања живота. Има изузетно лепе беле мирисне цветове, који се састоје од шест висећих латица, које подсећају на звончић. Цвета у мају и са осталим ђурђевданским цвећем, травама и врбовим гранама плете се у венчиће, којима се ките домови

Рекао је да је дошао с неба. А људи су једино још од неба очекивали помоћ и спасење. Рекао је да је Он светлост света. А људи су грцали у тами и робовали кнезу таме. Рекао је још да је Он врата. А људи су вековима пипали по лавиринту живота

Љубичица је весник пролећа. Пореклом је из Европе, али се одавно раширила и у друге крајеве света. Захваљујући лепоти, мирису и лековитим својствима била је омиљена још у старој Грчкој и Риму. Цветови љубичице су најчешће љубичасти, али има и оних са светлоплавим, розе и белим латицама. У природи се

Нафора је хлеб који се верницима дели на крају литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави, агапе, где се заједно обедовало, певале се црквене песме, водили побожни разговори и делила милостиња. Нафора се узима на следећи начин: Тихо, у реду, прилазимо свештеном лицу које је дели. Када дођемо

Голуб се често помиње у Светом писму. Одликује се чистотом, незлобивошћу и тиме што се не супротставља својим непријатељима. Код голубова постоји још једна занимљива особина ‒ приврженост између јединки. Ако један голуб угине, остали га оплакују тужним гугутањем. У Светом писму се често помиње голубиња нежност, чистота и љубав.

Босиљак је једногодишња биљка са ситним разнобојним цветовима (бели, ружичасти, пурпурни), који имају леп и угодан мирис. У нашем народу босиљак је омиљено цвеће, па се често помиње и у народној поезији. Суву китицу босиљка свештеник користи кад свети водицу и њом кропи укућане. Босиљак и његов пријатни мирис символишу

Џефердар је дуга пушка која се пунила набијањем барута у цев. Користили су је хајдуци и ускоци у борбама против Турака. Ова пушка је опевана у нашим епским песмама као символ јунаштва и борбе за слободу. Најлепши је опис дао Његош у Горском вијенцу, у сцени где велики јунак Вук

Реке, потоци, водени токови који пресецају равнице, браздају брда, од памтивека су у народној свести прихватани са страхопоштовањем. Воду која извире из дубине земље, која у брзом или спором току протиче, архаични предак је доживљавао као придошлицу са оног другог, паралелно постојећег света, света мртвих и света демонских бића. Доживљавајући

[…] ‒ Међутим ‒ настави он раздрагано ‒ манимо се тога и радујмо се нашој крепкој девојци у Халеу, која нас мушким духом уводи у српски свет. Те су песме изврсне! Неке између њих могу се ставити уз Песму над песмама, а то већ нешто значи. Довршио сам чланак о

Као предмет са престола, за „благосиљање народа без кога не може бити ни једна литургијска радња ни обред”, Лазар Мирковић наводи ручни крст. Верници га целивају, а на светом престолу стоји поред јеванђеља и престоног крста. У поједине крстове овог типа стављане су свете честице, па је он истовремено био

Гаврил Пекаровић[1] рођен је 1811. године[2] у Банатском Аранђелову (тадашњи назив је био Оросламош), надомак Кикинде. О њему се мало зна и у литератури о историји медицине, а и уопште. У то време Банатско Аранђелово се налазило у Хабзбуршкој монархији, која је свакако била вишејезична, па онда ни не чуди

Ђурађ Страцимировић био је, као сви Баошићи, бистар, енергичан и окретан, са доста политичког талента, али непостојан и, стога, недовољно поуздан. Као младића, њега је, после очеве смрти, његов стриц дао у залог и за таоца у Драч Карлу Топији. Остао је тамо и чамио у нереду све до смрти

Понекад се, без видљивог повода, дешавају нама нагле и чудне промене, неочекивани ударци изнутра, нарочито у познијим годинама. То што ми у нашем градском животу гледамо око себе и чиме се стално служимо, што називамо зид, кућа, кров, намештај, простирка или под, почне брзо и тајанствено да се преображава, да

Када је Миодраг Булатовић доживео срчани удар у Херцег Новом, сместили су га у болницу. Лекар који га је примио хтео је с руке да му скине сат, али му је Буле рекао: – Немојте, нека остане нешто да куца. Нажалост, врло брзо је, заиста, само сат остао да куца.

[…] Сутрадан, чим је свануло, добијемо позив и одемо Господару уз пратњу јуначких младића свечано спремљених, који су послани по нас почасти ради. Читава церемонија беше весела, пуна достојанства и части. Она показиваше становништву да је стигао племенити изасланик великог Господара, са мисијом озбиљнијом но што су биле друге раније

Чувена београдска кафана у непосредној близини ушћа Топчидерске реке у Саву. Претпоставља се да је саграђена двадесетих година 19. века и да ју је градио тада познати мајстор – неимар Веселин. До ње се стизало чак и трамвајем. Тридесетих и четрдесетих година 19. века ту се налазила скела за превоз

Израз слепа срећа, који се обично употребљава кад некоме изненада искрсне какав велики добитак или кад нагло постигне неочекиван успех, има такође своје корене у античким митолошким представама живота. Већ је у претходној причи речено да је римска богиња Фортуна поистовећивана с грчком богињом среће Тихом. Тиха је, према предању,

Баоша је после смрти брата Ђурђа примио пространу државу, која се пружала од Дубровника до Валоне. Он се углавном ипак више бринуо за јужне покрајине своје државе него за северне. То се у народу осећало, те због тога Баоша у Зети није био популаран. Провео је добар део своје владе

Крв и дисање су људи увек сматрали битним одликама и речитим знацима постојања или престајања живота. Последњим издисајем човек напушта „овај свет”. Једнако се дешава после истока крви из тела. Дисање је сматрано очигледним знаком живота. Крв је, међутим, изједначавана са животом самим. Сматрана је „седиштем животне силе”, „седиштем душе”.[1]

У оно време када је Миодраг Булатовић био председник Удружења књижевника, а Адам Пуслојић секретар, примети Буле како овај за собом стално вуче некакве кесе. – Што не носиш то у торби него у тим кесуринама? – пита га Буле. – Немам торбу – одговара Адам. И већ сутрадан Буле