Амбијенти прохујалог доба  Радул-бегов конак се у писаним изворима први пут помиње у запису из 1784. године који је оставио заставник Покорни, ухода аустријског цара Јосифа II.  По предању, припадао је једном  турском бегу чије име није забележено. По ослобођењу Тимочке крајине 1833. године, постаје власништво богатог зајечарског трговца Радула

Млин тимочких ђаконија Воденица у самом срцу града, настала је у доба турске владавине, али се на зна ко ју је и када сазидао. Изграђена од камена и храстовине, имала је четири млинска камена. По ослобођењу, њен власник постаје извесни Коста из Ниша. За нешто више од једног века прелазила

Позоришна традиција Зајечара ствара се још од 1911. године, када је основано Тимочко повлашћено позориште „Гундулић“, а потом, 1925. године и „Повлашћено обласно позориште Тимочке крајине”.1 Међутим, театарски живот града почиње континуирано да се развија тек од 1947. године, када је основано професионално „Обласно народно позориште”. Прва представа, која је

Овакве тачке на Балкану нема. Зајечар је јединствени град на читавом Балкану – на простору од тридесетак километара у пречнику живе Торлаци, Мацаци, Изворци, Косовци, Власи Унгурјани, Власи Царани, те две групе Цигана – Турски Цигани ковачи и Влашки Цигани коритари. Ово необично „шарено етно-ткање” почело је да се обликује у

Свети језик Влашког хлеба Духовна култура Влаха међу оним је малобројним сачуваним живим ризницама народних обичаја. Најистакнутији међу њима је обред помане, који сложеним ритуалима помаже упокојеном да не залута док путује на онај свет и да у њему има све што му је потребно. У средишту помана налази се

Институција народне културе У источној Србији, али и на целом Балкану, име Бокана Станковића(1971), изговара се с дивљењем (Bokan Stanković). Он је врсни гајдар који свира на трогласним ерским и двогласним источнобалканским гајдама. Потом је и окариниста, дудучар, трубач, певач и фолклорни играч. Он негује српску музичку традицију источне Србије

За српски живаљ источне Србије својствене су крсне славе и сеоске заветине. Заветине се, по изворној традицији, славе поред светих извора, темеља старих цркава, крај светог дрвећа и у светим гајевима. Култно дрвеће и свете шуме и данас су живо место светковања, а у околини Зајечара сачувано их је десетак.

Музеј у радионици Благоје Јонић је родом  из села Трњана код Пирота. Грнчарску радионицу је наследио. Он је пето колено занатлија: први грнчар у његовој породици био је Стојан Јонић, затим Нака, Михајло, Божидар и он, Благоје. Занатом се почео бавити 1951 године. Његово двориште са помоћним зградама и радионицама

Последњи зајечарски опанчар У Зајечару, као некадашњем занатском центру, било је много опанчара. Данас је остао само један – Јован Анић (1938), последњи не само у Зајечару већ и један од малобројних у Тимочкој крајини. Он израђује неколико врста опанака, а међу њима су најзначајнији тимочки тип мушког српског опанка

Бард пиротског грнчарства Зајечар је током 19. и 20. века био значајан занатски центар и као такав привлачио је и пиротске грнчаре печалбаре. Зајечарци кажу да су имали среће што се у град 1967. године доселио грнчар Велимир Ђорђевић (1943), рођен у Великом Суводолу код Пирота. Реч је о изузетно

Милош нама заповеда! О народном мњењу и осећањима према вођи Другог српског устанка Милошу Обреновићу можда најбоље сведочи запис који је поводом  „зајечарске сече“ – догађаја који је непосредно претходио коначном обрачуну с Турцима –  оставио  Драгољуб Јовановић: „огорчена маса народа место да се разиђе, окрене се један мах Турцима,

Сто година слободе Прослава великог јубилеја – стогодишљице ослобођења од турске власти (1833‒1933) припремала се „под високим покровитељством Њ. в. краља Александра I, који је том приликом пропутовао кроз Тимочку крајину, а његов долазак био пропраћен до тада незапамћеним манифестацијама у свим местима. Одбор за прославу сачињавали су, између осталих,

Са летовања у обилазак краљевства Краљ Петар I често је проводио лета у Брестовачкој бањи код Бора, па тако и 1907. године. Те године, почетком августа, одлучио је да званично посети Параћин и Ђуприју, а нешто касније посетио је и Зајечар, заједно са наследником престола. У то време престолонаследник је

Добро нам дошао, друже Тито! Јосип Броз Тито посетио је Зајечар 1948, 1961, и 1969. године. Његова прва посету Бору и Зајечару   8. октобра 1948. године није унапред најављена. Обавештени су били само најодговорнији људи и тадашњи директор борског рудника Живан Васиљевић – касније један од блиских Титових сарадника.

Адам Богосављевић (1844 – 1880) Узоран земљорадник и народни трибун Рођен је у селу Копривници у једној од најимућнијих породица Тимочке Крајине. Његов отац је желео да му син постане трговац, али се Адам, супротно очевој вољи, после завршене Трговачке школе уписује на Филозофски факултет Велике школе у Београду. Студије

Стеван Мачај 1829 – 1889 лекар и балнеолог Године 1871. др Стеван Мачај добија намештење у Брестовачкој бањи. Проучавао је дејство лековите бањске воде и почео да уводи савремени систем лечења и терапијске процедуре. Један је од најзаслужнијих личности за развој бање и њену промоцију. Такође, његове заслуге у лечењу

Пут угља и људи Да на Вршкој чуки крај Зајечара постоје залихе угља знало се још средином 19. века. Најпре је угљоносна лежишта закупио један аустроугарски барон, а потом је јуна 1887. године концесије добило Белгијско индустријско друштво, које је уложило знатан капитал како би Вршку чуку претворило у најмодернији

Приватна електрана као јавно добро За електрификацију Србије заслужан је професор Ђорђе Станојевић, физичар, следбеник и пријатељ Николе Тесле. Почетком јуна 1902. године, на збору грађана у Зајечару, ватрено и с пуно ентузијазма, Станојевић је говорио како би ваљало да се на Тимоку изгради хидроелектрана. Грађанима се допало његово јасно

У Зајечару је од 1925. до 1928. године радила акционарска фабрика прозорског стакла изграђена у превечерје велике светске економске кризе која је кулминирала 1929. године, када је, због утицаја иностраног капитала, фабрика пропала. Традиција производње равног стакла обновљена је четрдесетак година касније, али опет безуспешно. Прекретница је била 1974. година,

Производња пива у Зајечару једна је од најстаријих у Србији: прва ручна пивара браће Лаловић почела је да ради 1873. године. У извештају начелника среза из 1875. године који је упућен министру унутрашњих дела Србије пише: „Прошле године пивар овдашњи произвео је 2000 акова пива, које се у самом народу