АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Арсеније Лома – несуђени вођа Другог српског устанка

Знаменити јунак Српске револуције, храбри војвода качерски Арсеније Лома можда више од било кога из тог времена борио се за слободу. Учествовао је у покретању оба устанка. Његово место у историји је неправедно занемарено и недовољно истакнуто.

Отац досељеник из Пиве

Подаци о Ломином рођењу и одрастању веома су оскудни и разликују се од извора до извора. Као место рођења наводи се Драгољ у рудничком Качеру. Арсенијев отац Јоксим Кнежевић, чији су се преци доселили из Пиве у Црној Гори, дуго се селио. Половином 18. века пошао је из Гојне Горе на Маљену и обитавао у више места да би се коначно настанио у Драгољу. Арсеније Лома родио се око 1770. године, по неким изворима у Гојној Гори, а потом се доселио у Драгољ. Још пре Карађорђевог устанка Лома се научио војној вештини, претпоставља се у чети Станоја Главаша. Због великог угледа постао је качерски кнез. Био је присутан 1804. године у Орашцу на скупу устаника и убрзо je пошао испуњавати орашачку заклетву, гонећи Турке и учествујући у најважнијим биткама.

Ослобађање Рудника

Ратоборни Лома решио је да најпре ослободи свој завичај. Освајање Рудника била је прва велика борба у устанку. Поред Ломе и Карађорђа, против злогласног Сали-аге Ђеврића борили су се знаменити устанички јунаци: Лазар Мутап, Милан Обреновић, Петар Трешњевчанин, Јанићије Ђурић, Јован Лазић, Станоје Главаш. Сали-ага је био брат дахије Кучук Алије и столовао је у Руднику.

Запамћен је као највећи тиранин међу Турцима. Између осталог, за себе је увео право на прву брачну ноћ, а народ га је прозвао Рудничким Биком. Већ 18. фебруара српска војска је опколила Рудник, а два дана касније почела је велика битка из које се Сали-ага спасао бекством за Чачак. Српска војска је тријумфовала и 6. марта. Рудник је ослобођен. Са својим саборцима Лазаром Мутапом и Милићем Дринчићем, Лома је 24. марта ослободио Чачак а потом и Ужице и Карановац.

Опеван и у песми

Лома је први од Срба дошао у контакт с Црногорцима из племена Васојевића, ратујући у Пријепољу. После борби код Сјенице и Пријепоља, Лома из Санџака доводи 74 фамилије које насељавају Качер. У народној песми Бој на Чачку вила говори београдском везиру Сулејман-паши:

Залуду си земљу одузео,

рашћерао српске војводе,

једне к мору, а друге к Дунаву,

кад везиру јеси оставио,

оставио до три љуте гује:

Једну гују војводу Мутапа,

другу гују Лома Арсенија,

трећу гују посинка Милоша.

Војвода качерски

После славних битака на Мишару и за Београд, Карађорђе је 1811. године доделио Арсенију Ломи звање војводе качерског. Лома је са својим Качерцима 1813. године бранио делиградски фронт. Назирући слом устанка враћа се у свој Качер и брани га од турске одмазде, а онда опет по вождовом налогу одлази на делиградско утврђење. Карађорђе прелази у Аустрију, а Лома се после три недеље пружања отпора Турцима враћа да брани народ у збеговима. По пропасти устанка одлучио је да је најбоље да послуша предлог Милоша Обреновића и да се уз извесне гаранције преда аги Мехмед Брајкатару у свом Драгољу. Лома је говорио: „Ако сам свој народ подигао на устанак против Турака, сад ћу и свој народ бранити од Турака.ˮ

Сламањем устанка, стање у Београдском пашалуку постаје неподношљиво за Србе. Сулејман-паша Скопљак намеће нови харач, а турско насиље над Србима све више узима маха. Лома почиње да кује план за подизање новог устанка. Одлучујући састанци одржани су у Рудовцима, Вреоцима и код Ломине куће у Драгољу. На овим преговорима највећу жељу за борбом испољио је Арсеније Лома.

Надимак постао презиме

Савременици су Лому овако описали: „Стаса је био висок, снаге крупне, пуне; смеђ, дугих, а ретких бркова, низ леђа му је увек висила плетеница косе, а на себи је свакад носио зелену доламу. Имао је кантар 110 ока.ˮ Због тога је вероватно и добио надимак Лома, што значи крупан, кршан.

Договор у Ломиној воденици

Лазар Арсенијевић Баталака бележи да је почетком 1815. године у Драгољу у Ломиној воденици одржан један говор. Њему су присуствовали Васа Сараманда, буљубаша из Буковика, Милутин Савић из Гараша, поп Ранко Дмитровић из Рудоваца, игуман Манастира Боговађа Авакум и Арсеније Лома. Лому су овде предложили за вођу устанка.

Међутим, он је то одлучно одбио јер се у Београду као талац налазио Милош Обреновић, који је у народу познатији и кога народ боље познаје. На састанку у Рудовцима фебруара 1815. године Лома је рекао: „Браћо, овај је сав наш збор и угвор добар и честит, али знајте сви, што и ја знадем, да никада ништа од договора бити не може ако и Милош, рудничке нахије садашњи кнез, у то с нама не пристане,ˮ пише Баталака. На скупштини у Рудовцима Лома је одређен да убије Милоша ако не пристане да поведе устанак. На следећем збору у Вреоцима одлучено је да се започне устанак.

Убиство на превару

Рудник је опет био жариште устанка и српско-турских окршаја. Договор је био да на Цвети, 23. априла, Милош одржи сабор у Такову и обнародује устанак, али Лома није могао више чекати, већ се сударио с турским харачлијама код Јасенице и однео победу. Одјекнула је прва пушка нових борби и Други српски устанак је букнуо. Лома одмах креће у освајање Рудника и ослобађа га и овај пут. Протерујући Турке с Рудника Ломи је дошао на преговоре Муселим-ага Токатлић, заклињући Лому на со и хлеб да ће њега и његове момке безбедно испратити из града.

Догађај који је уследио био је кобан за Лому, а Сима Милутиновић га је овако описао: „Ломо рече Токатлићу:

– А ти хајде поспремај све, па излаз’те амо, ја ћу вас главом испратити до на ужичку границу, здраво и поштено, како сам вам и веру задао ево сада, те и пре волим погинути него веру задату погазити.

Онај оде и спреми све своје до тридесет Турака, па изађу. Ломо их сретне с неколико изабраних момака… Ал’ истога војводе Ломин млађи брат Михајило узме до педесет момака па војводу који напред иђаше са својима пропусте, а на Турке живу и сложну ватру оборе и самога Муселима Токалића убију. Но, и Ломо са својима, а на своје опали плотун, те их једва сузбије и од свију тих Турака једва спасе и одбрани само тројицу, од којих је један био Токатлићев брајактар… Ови барјактар имађеше особито леп и окићен јатаган, којега са сребрним крњама заједно извадивши пружи Лому, говорећи:

– Војводо Ломо! Ја видим да ти овоме што се нама догоди рад био ниси, кол’ко ни ја. Но теби ево овај нож као мали од мене пешкеш (поклон).

Узме Ломо нож и поче га за појас задевати и намештати, а Турчин хитро потргавши запне пиштољ, те Лому, како беше прегао к појасу главу, посред темена кроз мозак прожеже те се одмах ту и стропошта.ˮ

Лома је сахрањен поред куће Марка Ракића. Милош је под притиском народа, неколико дана после, развио у Такову устанички барјак. Жалећи за Ломом рекао је:
„Јако ме је ово опечалило будући да је ово у почетку боја, првог и искреног друга изгубим.ˮ Ломини посмртни остаци пренети су испод споменика у центру варошице Рудник, који је подигнут 1926. године.

Споменик Арсенију Ломи и ратницима ослободилачких ратова 1912–1918. на Руднику (ФОТО: Ранко Томић)

Споменик Арсенију Ломи и ратницима ослободилачких ратова 1912–1918. на Руднику (ФОТО: Ранко Томић)

Лома је био ожењен Божаном од рода Чарапића, из села Ракове код Чачка. Имали су две ћерке, Миросаву и Перунику. Перуника је 1865. године у Топчидеру примила од кнеза Михаила Таковски крст, којим је Лома постхумно одликован. Најмлађа Ломина сестра Пауна била удата за Милутина Савића и родила Илију Гарашанина. Школе у Драгољу и на Руднику, као и многе улице у Србији носе име овог војводе.

ИЗВОР: Istorija revija, Ecoprint d. o. o., Beograd, 2012.

АУТОР: Марија Делић

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Натпис са зграде на главном градском тргу у Херцег Новом
Претходни чланак

ХЕРЦЕГ НОВИ: Задужбина српског добротвора Леса Павковића Пођанина

15798-milic-drinic-580x326
Наредни чланак

Погинуо је војвода Милић Дринчић