Интелигенција је постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства вашег народа. Пре великог рата је ипак чувала неке обзире. Још није била заразила омладину, па је чак универзитетска омладина, будући чланови „интелигенцијеˮ, још била родољубива. Многи млади студенти су у време Челопека ступали у чете Бабунског и других.

Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао. Зато је најпреча брига интелигенције, када је букнуо велики рат, била да на сигурно смести своје припаднике. Истина, има много изузетака, али они који су се издавали за духовне вође нације, по правилу, нису били тамо где им је место по улози коју су себи приписивали: на челу наоружаног народа, да буду први који ће се жртвовати.

Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству. Много универзитетлија, „интелектуалацаˮ, често резервних официра, било је у рововма у Женеви, Паризу, Лондону и другим местима.

Чујте Срби Арчибалд Рајс