АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Аполон А. Мајков: ДУШАНОВ ДУБОК УМ И ВЕШТИНА ВОЈНИЧКА (1876)

[…] Душан без преговора припада међу најпознатије људе својега времена. Он је био велики владалац, који није само разумијевао мисао правога управитеља и самодршца него је и извршио. Сјајна личност његова високо се подиже између онијех који прије њега владаху, а још више између онијех који владаху послије. Миран и дубок ум, силна воља, храброст, мудрост и вјештина војничка, власт над страстима, жива свијест о народности, бистар поглед на вријеме у које живљаше и његова дјела, радња која ствара шта треба и иде даље од онога што затече – ово се највећма показује у овога владаоца.

Још за Уроша Србија поче показивати своју самосталност. Милутин је напријед поведе и даде Србији велику цијену у спољашњим пословима, показавши је сусједима као самосталну и важну државу. Ово је Дечански подржавао и утврђивао, а Душан не само учини Србију првом државом на тракијском полуострву и подиже јој спољашње значење, него је и изнутра преобрази унесавши у њу начела државнога живота. До то доба грађански јој живот стајаше под старом племенском уредбом, али га Душан преобрази тако да се у свему њему показује самодржавна власт, која се почиње и састављена је само у владаоцу.

У спољашњим је пословима Душан срећно настављао дјело које му прадјед започе и достојно за дједом својим Милутином. За његове се владе Србија високо подиже споља. Бугарска ни Угарска не могаше јој досађивати; Грчка видје војску његову под Цариградом и искупи се мноштвом земаља и градова. То је још мало. Душан је, као и Милутин, мислио сјединити обје државе и поносито се називао царем српским и грчким. Особито је важно у пословима његовијем с Грчком што је показивао народну самосталност. Изображена, споља свијетла, богата Грчка није њега к себи мамила нити је он са својим народом к њојзи нагињао, него је напротив њу к себи привлачио. Да су ствари послије ишле онако добро као за Душана, Грчка би постала српска држава – томе је јемство што је Србија постала царство, што се у њој уредила патријаршија и царски двор, и што су освојене грчке земље претворене у српске државе. Онда ни Турци не би постали господари у Европи.

У Србији уништени бише пошљедњи остаци племенскога живота који се држаше у властеоству. Властели, сјећајући се старине, највећма се мијешајући у раздоре међу Немањићима, бивши краљевски савјетници и другови, знађаху том сјајношћу заслањати поданичке дужности, а уз то и силни бијаху у дружини својој и сложни. Душан видје, с високом мишљу својом о власти, да пређашње име краљевско није довољно за његове намјере и да у њему нема доста мјеста за све што је о власти мислио. Зато се назва царем у једнаком смислу с царевима грчким. Тијем властела изгубише своје значење и посташе поданици као и сви други. Особитих користи њиховијех неста, а тијем се раскиде и стара свеза дружини њиховој. На царском двору, гдје бијах уз сва достојанства, као и на грчком, отвори се поље личним заслугама. Мјесто дружине властеоске ступише људи појединце. Мјесто заједничких користи изађоше користи свакога напосе, и за тијем јавише се људи који за вријеме бијаху код цара у милости, управитељи областима, властели који високо стајаху у држави, али већ без старијих правила своје дружине, невезани за своје племе, него сваки за себе с користима особитијем које бијаху и противне користима другога. Њих више није к себи притезала земља, ни завичај, ни народност, него пријесто, врховна власт, као извор њихове силе. Нећу премучати да је отуда могло снаћи Србију велико зло, као што се послије и показало. Али се Душан није залуду звао Силним, па је умио држати нов правац, који даде властели. А уз то је знао да је нови поредак био потребан да би се на тврђему темељу основао Србији унутрашњи живот и у ред поставиле ствари између врховне власти и народа. Он је хтио да би му Србија добила тврдо јемство за даљи напредак и могла се свагда звати добра држава.

Уредивши јој државне ствари у унутрашњем животу и тијем је изведавши нашљедну самодржавну власт, која бијаше у оно вријеме Србији пријеко потребна, кад уреди ствари између поданика и цара, и кад срећно удеси спољашње послове: а што по смрти његовој не би суђено да му се надање наврши пошто се повина његова наскоро изметну на зло, за то није он крив, него друге ствари, којих он нити је могао нити је дужан био узимати у рачун. Изједначивши све редове у народу, пред врховном влашћу једнаким поданством, Душан је одредио различне грађанске дужности и права. Општински се ред до то доба држао обичајним правом. Душан, не кварећи тога права, које истече из самога живота народнога и по особинама српскога народа потребно бијаше, само се постара утврдити га, написавши му оне дијелове који највише требаху. А ради новога реда, ради боље грађанске уредбе и новијех потреба општинскога добра и сигурности, и ради квара међу људма, који није могао мало-помало да не настане, потребни бијаху и нови закони, особито за земљаску и за заштиту личности и имања.

Плод свега тога би Законик, који примивши у себе много таквих ствари, које сам народ својим животом учини, показа и вољу владаоца, који се стара земљи за добро. Велика добродјетељ владалачка – умјети у себи саставити радњу и за унутрашње и за спољашње добро земаљско – јако сјаје у Душану, и најтежи посао, подизање унутрашњега добра земаљског, сврши се његовијем Закоником. Да бисмо боље познали како је Србија онда стајала, разгледаћемо Душанов законик с неким мјестима из хрисовуља које се њега тичу.

Законик је Душанов најглавнији извор, из кога се може дознати како је било у Србији кад је најљепше цвјетала. Како њега није измислио ни поставио у један пут један човјек или више људи, него се показао као пријека потреба времена, као добитак до кога је народ дошао мало-помало живећи неколико вијекова, зато је он за нас још важнији као споменик који показује до кога је савршенства у Србији стигао грађански живот. Душаново је дјело што је народно државно друштво са свијем уређено и што су сабрани за памћење, у смислу закона изречени и записани многи обичаји, права и случаји у суђењу, освештани временом. Што Законик није потпун, то баш свједочи да је у народу још било много правила за општински живот, без којих општина није могла бити, али која су тако позната била да их није требало писати.

Што се у хрисовуљама на сто и више година прије Душана налази покоја само, али тијем драгоцјенија уредба општинска или државна, која се подудара с уредбама у законику, и што се у Душановијем хрисовуљама и у Законику спомињу уредбе пређашњих времена, а особито времена Милутинова, то показује како се брижљиво држало у народу обичајно право и како је послије вјерно прешло у писани закон.

Душанов законик није мање важан и за потоње вријеме, јер, као што свједоче домаћи споменици, општински живот у Србији послије Душана није напредовао него се у гдјечему још и вратио на старо ради потреса унутрашњих и спољашњих, који узеше Србији самосталност и најпослије је сасвијем упропастише. Зато нам се ваља уставити код Законика и разгледати тај знаменити споменик, који нам показује до каквога савршенства дошао бјеше Србији грађански живот онда кад Србија стајаше на највећој висини своје силе.

Треба напоменути да Законик не разлаже потпуно својих чланака, али нас је важно што се напомињу многи раздјели грађанскога живота тако да можемо судити како је цијело унутрашње грађанство било уређено у Србији, као што се по одвојеним дијеловима може мислити красота цијеле грађевине. Онда још није било вријеме да Законик може бити потпуно и право огледало ондашњега грађанскога живота. Доста је за XIV вијек кад је оставивши више обичајноме праву сачувао, ако и мале, али врло различне чланке, који доста јасно свједоче да је у оно вријеме у Србији унутрашњи грађански ред одговарао спољашњој њезиној сили и да се праведно може казати да је за Душанова времена Србија била у најљепшем цвијету. […]

 

Превео са руског: Ђуро Даничић

 

Извор: СЕРБИА : српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора : песме и поеме, приповетке, романи, драме, путописи, беседе, дневници, мемоари, есеји, писма, записи [одабрали и приредили: Р. Дамјановић, Н. Томић и С. Ћосић], „Итака”, Београд, 2000, стр. 100–102.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

vladislav-ribnikar
Претходни чланак

Погинуо је оснивач листа „Политикаˮ Владислав Рибникар

colanovic
Наредни чланак

Рођен је књижевник и преводилац Војислав Воја Чолановић