Svi mi živimo od snaga koje nosimo u sebi ili stičemo uz put, od stvarnih dobara i vrednosti kojima raspolažemo i koje možemo u svakom trenutku da uložimo u život i da suprotstavimo svetu oko sebe, a ponekad i od nerazumljivog slučaja koji, uz velike napore i teške štete duha i tela, okrećemo u svoju korist, za svoje dalje napredovanje.

Takvim nam se stalno ukazuje naš život, neujednačen i pun neizvesnosti i prepreka, u nama i oko nas.

A kako su drugačiji pobedonosno završeni životu velikih ljudi o kojima, kao o nedostižnim primerima, čitamo ili slušamo! Ne usuđujući se ni da im zavidimo, a kamoli da se poredimo sa njima, posmatramo ih kako koračaju, a jasno je da ‒ pored snaga i sredstava kojima se i mi služimo ‒ imaju sigurnu podlogu i podršku negde izvan sebe, tamo daleko u svetu koji mi ne možemo da sagledamo. Vidi se da mogu u svakoj prilici pouzdano računati na pomoć otud, da imaju čvrste svedoke na koje se uvek slobodno mogu pozvati. I vidi se, isto tako, da im nikad nije bilo potrebno da to učine. Samo njihova svest o tome provela ih je kroz ovaj život koji sa svakim novim danom izgleda sve više neprohodan, pomagala im da se, u potrebi, provlače kroz iglene uši, da opkoračuju i preskaču ponore kojima se mera ne zna i od kojih se samo jedna, polazna, strana može videti ‒ i da posle svega uvek nastave put neumanjeni i uspravni.

Ti njihovi minuli životi, sa grobom kao pobedonosnim znakom na kraju, izgledaju nama, koji zemlju svojim kratkim korakom merimo, kao niz neverovatnih čuda ili, bolje, kao jedno jedino veliko čudo koje nije smatralo dostojnim da se kao takvo objavljuje ni tražilo da ko u njega veruje. Nešto kao vradžbina, a nije to.

IZVOR: Andrić 2005: Ivo Andrić, Znakovi pored puta, knj. 1, Beograd: „Politika” ‒ „Narodna knjiga”, str. 104‒105.