Сви ми живимо од снага које носимо у себи или стичемо уз пут, од стварних добара и вредности којима располажемо и које можемо у сваком тренутку да уложимо у живот и да супротставимо свету око себе, а понекад и од неразумљивог случаја који, уз велике напоре и тешке штете духа и тела, окрећемо у своју корист, за своје даље напредовање.

Таквим нам се стално указује наш живот, неуједначен и пун неизвесности и препрека, у нама и око нас.

А како су другачији победоносно завршени животу великих људи о којима, као о недостижним примерима, читамо или слушамо! Не усуђујући се ни да им завидимо, а камоли да се поредимо са њима, посматрамо их како корачају, а јасно је да ‒ поред снага и средстава којима се и ми служимо ‒ имају сигурну подлогу и подршку негде изван себе, тамо далеко у свету који ми не можемо да сагледамо. Види се да могу у свакој прилици поуздано рачунати на помоћ отуд, да имају чврсте сведоке на које се увек слободно могу позвати. И види се, исто тако, да им никад није било потребно да то учине. Само њихова свест о томе провела их је кроз овај живот који са сваким новим даном изгледа све више непроходан, помагала им да се, у потреби, провлаче кроз иглене уши, да опкорачују и прескачу поноре којима се мера не зна и од којих се само једна, полазна, страна може видети ‒ и да после свега увек наставе пут неумањени и усправни.

Ти њихови минули животи, са гробом као победоносним знаком на крају, изгледају нама, који земљу својим кратким кораком меримо, као низ невероватних чуда или, боље, као једно једино велико чудо које није сматрало достојним да се као такво објављује ни тражило да ко у њега верује. Нешто као враџбина, а није то.

ИЗВОР: Андрић 2005: Иво Андрић, Знакови поред пута, књ. 1, Београд: „Политика” ‒ „Народна књига”, стр. 104‒105.