АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивостиЉуди

Амбициозна владарка – кнегиња Персида

Кнегиња Персида Карађорђевић била је владарка Србије од 1842. до 1858. године. Удата за српског кнеза Александра Карађорђевића, сина вожда Карађорђа, управљала је Србијом више него сам кнез. Амбициозна, мудра и упорна, имала је огроман утицај на супруга, бавила се културним и хуманитарним радом и с кнезом Александром изродила десеторо деце.

Родила се у знаменитој кући Ненадовића у Бранковини 3/15. фебруара 1813. године. Оба Персидина родитеља потицала су од Карађорђевих војвода. Персидин отац Јеврем Ненадовић, војвода ваљевске нахије, био је син Јакова Ненадовића, а мајка Јованка – Јока била је кћер јединица војводе и председника Правитељствујушчег совјета Младена Миловановића. Година у којој је Персида дошла на свет донела је крах Првог српског устанка и била је једна од најтежих за породице истакнутих Срба. Већина њих спас је потражила у избеглиштву. Јеврем Ненадовић је с породицом пребегао у Аустрију, а одатле се преселио у Хотин у Бесарбији, данас западној Украјини. Персидини родитељи имали су пуно деце. Поред Персиде, изродили су још осморо – синове Младена, Симу, Антонија и Јована и кћери Босиљку, Анку, Јелену – Јелку и Машу – Машинку.

Одрасла у туђини

Персида је одрасла у туђини, слушајући приче о својим славним прецима, о страдању Србије и слави Карађорђа, не слутећи да ће постати снаха бесмртног Вожда. У Хотину је живело много избеглих српских породица, па је доста времена проводила дружећи се с њима. Замишљала је своју отаџбину и жудела да је упозна. Црне косе и беле пути, високог стаса и поноситог држања, остављала је утисак аристократкиње. Како је и Карађоређева породица емигрирала у Хотин, тамо је и дошло до њеног сусрета с Александром, сином Вожда и Јелене Петровић. Венчали су се када је Персиди било 18, а Александру 25 година.

Кнез Александар Карађорђевић (рад Уроша Кнежевића, Народни музеј)

Кнез Александар Карађорђевић (рад Уроша Кнежевића, Народни музеј)

Удајом за Александра Карађорђевића почела је да гаји јачу жељу за Србијом и презир према Обреновићима. Персидин отац Јеврем и посебно њена свекрва Јелена више пута су се обраћали кнезу Милошу да им омогући повратак у Србију. У једном од писама Јелена се љубазно и понизно обраћала кнезу Милошу: „Високопочитајеми и љубезни куме!… Прими драги куме мене и моју децу у отеческа недра…ˮ

Неуспели повратак

Године 1831. српски кнез и руска влада одобрили су српским избеглицама да се врате у своју земљу. Персида је била срећна што ће коначно живети у својој Србији. Недуго затим кренула је у Србију са супругом Александром и његовом породицом. Долазак Карађорђевића у Србију се и овај пут изјаловило.
„Изгледа да кнез Милош није био искрен при прихватању Јелениног повратка. Управнику карантина Илији Чарапићу наредио је да повратинике врати с оне стране Дунава низводно, а да Поречанима изда наређење да претуре њихов чамац, и да их подаве, а некакав сандучић да гледају спаситиˮ, пише Дејан Николић. Породица Крађорђевић успела је да избегне смрт и враћена је у место Чернец, близу Крајове у Влашкој.
Абдикацијом кнеза Милоша створена је повољна политичка клима за долазак Карађорђевог потомства у Србију. На позив намесника Томе Вучића Перишића и Аврама Петронијевића, Карађорђевићи су напокон допутовали у Србију. После 26 година туђине Персида је стигла у своју родну земљу. Међутим, због реакције присталица Обреновића морала се убрзо одвојити од супруга. Александар се до избора Михаила Обреновића за српског кнеза склонио из Србије. Персида је са кћеркама Полексијом (рођеном 1833) и Клеопатром (1835), сином Алексом(1836) и свекрвом Јеленом чекала у Неготину да се среде политичке прилике.

Долазак у Србију

Исте године у октобру Александар и Персида позвани су да живот наставе у Београду. Долазак у престоницу за Персиду је значио корак ближе доласку на престо. Само пар година доциније то се и догодило. Уставобранитељи су 2/14. септембра 1842. године поставили Александра Карађорђевића за српског кнеза. Та титула је много више значила новој кнегињи Персиди него њеном мужу. Персидини снови су се испунили, постала је прва дама Србије. Почела се одевати по последњој моди у скупоцене хаљине и накит.

У Mузеју града Београда налазе се брош у облику гране и прстен Персиде Карађорђевић који датира из половине 19 века. Урађени су од злата, сребра, дијаманата, алмадина и брилијаната, а такав брош је иначе био омиљени део накита имућних Београђанки тога доба. Носиле су га на украсној марами која се састављала око главе или као брош на реверу. Грана и прстен сачувани су у породици Анке Барловац, која је била блиска династији Карађорђевића.

У Mузеју града Београда налазе се брош у облику гране и прстен Персиде Карађорђевић, који датира из половине 19. века. Урађени су од злата, сребра, дијаманата, алмадина и брилијаната, а такав брош је иначе био омиљени део накита имућних Београђанки тога доба. Носиле су га на украсној марами, која се састављала око главе или као брош на реверу. Грана и прстен сачувани су у породици Анке Барловац, која је била блиска династији Карађорђевића. (ИЗВОР: http://www.mgb.org.rs/zbirke/istorija-kulture-i-umetnosti/primenjena-umetnost-i-etnologija/1452-bros-grana-perside-karadjordjevica)

Била је велики естета па јој је пријао гламур и сјај. Учествовала је у одлучујућим питањима за српску државу. Александар је за разлику од ње био мирнијег темперамента и, како је сматрала Персида, недовољно предузимљив. Политичке одлуке њеног супруга биле су заправо одлуке кнегиње Персиде. Она и њени Ненадовићи су на кнеза имали огроман утицај и он је заправо владао под њиховим окриљем. У земљи подељеној између Карађорђевића и Обреновића није било лако владати. Стално је опомињала мужа да буде оштрији према противницима ако жели да сачува титулу.

По доласку у Србију, Персида је родила још седморо деце: Светозара (1841), Петра (1844), Јелену (1846), Андрију (1848), Јелисавету (1852), Ђорђа (1856) и Арсенија (1859). Владарски брачни пар оставио је бројно потомство – четири кћери и шест синова. Када је боравила у Пешти, Персида је на прослави Светог Саве у Српској будимској школи срела управника Стевана В. Поповића. Замолила га је да подучава њене синове Арсенија, Ђорђа и Петра, што је он радо прихватио.

Повратак Милоша

Тешке унутрашње прилике више пута угрозиле су Александров трон. Једну од завера сузбио је у јесен 1857. године. Схватао је да се ближи крај његовој владавини и губио је вољу. Енергична кнегиња Персида чинила је све напоре да охрабри супруга, али узалуд. Светоандрејска скупштина је 11/23. децембра 1858. године збацила са власти кнеза Александра и поново вратила Милоша Обреновића. Узалуд је кнегиња убеђивала мужа да подигне војску и ни по коју цену не остави власт. Овога пута није је послушао. Бивша кнежевска породица Карађорђевић поново се нашла у избеглиштву. Настанили су се у Земуну, а затим су купили имање у Чокину у Румунији.

Збачена српска кнегиња Персида тешко је поднела пораз. Ипак, и даље ју је држала мисао да се освети Обреновићима и да се на власт поново врати њен супруг Александар. Док је то за Александра била завршена епизода, Персида се договорила са смедеревским трговцем Филипом Станковићем о завери против Обреновића. Да поведе пропаганду у корист Карађорђевића, Станковић је од Персиде добио две хиљаде дуката. Станковић је иначе био познат у организовању завера, био је чак и један од учесника у збацивању кнеза Александра. У Панчеву је одштампао проглас којим је позивао народ да се подигне против Обреновића. Михаилова породица је раскринкала ову заверу, а Станковић је побегао у Пешту.

Када је 10. јуна 1868. године у Кошутњаку убијен кнез Михаило, на листи оптужених за атентат био је и бивши кнез Александар, који је осуђен у одсуству на 20 година затвора и конфискацију добара. Сима и Младен Ненадовић, Персидина браћа, оптужени су за организовање атентата и погубљени исте године. Такав страшан исход догађаја потпуно ју је скрхао. После Александровог хапшења у Пешти преселила се са децом у Беч, где је провела своје последње дане. Умрла је 29. марта 1873. године. Сахрањена је на гробљу Сант Маркс. Њени земни остаци пренети су 1911. године у маузолеј Карађорђевића на Опленцу. Петар Карађорђевић је 1903. године, поставши краљ Србије, испунио мајчин сан и круна је поново прешла на династију Карађорђевића. На руку су му ишли трагични догађаји око убиства Александра Обреновића и слома те династије у мају 1903. године.

Велика добротворка

Кнегиња Персида је запамћена као велика добротворка. Заслужна је за оснивање првог српског позоришта 1847. године. Даривала је многе цркве и манастире. Црква Светог Илије у селу Врело надомак Сокобање подигнута је под њеним покровитељством. Имала је богато уређен конак на месту где се данас налази Скупштина града Београда, у коме су се одржавала културна и уметничка посела. Због културног доприноса који је пружила Србији, султан Абдулмеџид одликовао ју је 1846. године.

АУТОР: Марија Делић

ИЗВОР: Istorija revija, Ecoprint d. o. o., Beograd, 2012.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

Petar_Kocic
Претходни чланак

МИСАО ДАНА

Sava-Tekelija
Наредни чланак

Рођен је племић и добротвор Сава Текелија