АктуелностиДа се не заборавиЗанимљивости

АЛМАШКИ КРАЈ – ЈЕДНА НОВОСАДСКА ПРИЧА

Алмашки крај, најстарији део града Новог Сада, ушушкан између Алмашке и Саборне цркве, основан је пре три века од стране становника села Алмаша. Данас он чини већи део Подбаре, имена установљеног 1918. године. Због тешких животних услова, Алмашани су своје место потражили у Петроварадинском шанцу, наспрам Петроварадинске тврђаве.

У почетку је то био сиромашан крај. Његови становници су били сељаци који су живели у кућама од блата и бавили се земљорадњом у миру, а у рату служили као граничари. За Алмашане велико разочарање је дошло крајем четрдесетих и почетком педесетих година 18. века, када је царица Марија Терезија започела процес развојачења војне границе. Свесни чињенице да ће и њихова подунавска граница бити расформирана, они су од двора у Бечу затражили да Петроварадински шанац добије статус слободног краљевског града. Повеља о елибертацији стигла је 1. фебруара 1748. Стога се овај дан обележава као дан града Новог Сада. Тенденције укидања војне границе нису изазвале само настанак повеље о елибертацији, већ и сеобе. Граничари су одлазили у Русију, а неки, од којих и Алмашани, у Тител, Срем и Старе Бановце, но већина их остаје у свом крају да би се бавила земљорадњом.

У овом крају су нашле своје место неке од познатих грађевина, на првом месту зграда у неокласицистичком стилу у којој је смештена Матица српска, али најпрепознатљивији симбол Алмашког краја је стари Храм Света три јерарха, најстарији и највећи православни храм у Новом Саду.

Алмашка црква је Храм Света три јерарха (Фото извор: https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=12509503)

Алмашка црква је Храм Света три јерарха (Фото извор: https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=12509503)

Храм Света три јерарха није само симбол Алмашког краја већ носи и својеврсну причу о менталитету Алмашана и односу старе новосадске господе према сиромашним становницима овог старог краја. Први храм који су сазидали био је, према њиховим скромним могућностима од истог материјала као и куће у којима су становали. Занимљива је прича према којој су одлучили коме ће посветити храм. Њихов спор разрешило је копање бунара приликом којег су у земљи пронашли икону Света три јерарха, а њихов свештеник из породице Поповић их узима за своју крсну славу. Овај догађај је прва специфичност везана за Алмашки храм. Храм је био духовно средиште Алмашког краја око петнаест година, након чега је због слабог материјала почео да се урушава. Нови храм од чвршћег материјала саграђен је 1733. године, а освештао га је тадашњи епископ бачки Висарион Павловић. Данашњи, трећи по реду храм, саграђен је 1797. године на месту претходна два, посвећен истим светитељима.

Овде су се испољиле још две специфичности у вези са историјом Алмашког храма, али менталитетом Алмашана. У Новом Саду су већ тада били саграђени Саброни, Успенски и Николајевски храм, које је новоформирана грађанска класа сматрала својима. Алмашане пак нико у то време није сматрао правим грађанима, јер су се, према мишљењу поменуте класе, бавили негосподским професијама. Поносни Алмашани одлучни да се докажу равноправним грађанима, почели су изградњу највећег и најлепшег храма који би засенио све новосадске богомоље. За време изградње они су одбијали да посећују богослужења у новосадским црквама, већ су свој стари храм надзидали новим, а када су га у потпуности саградили, стари су циглу по циглу износили напоље. Храм је коначно стилизован и украшен 1808. године.

Првобитни торањ цркве уништила је мађарска канонада у буни 12. јуна 1849. године, те је уместо њега саграђен привремени торањ, са специфичном „капастомˮ куполом, какву нема ни један новосадски храм. Привремена намера Алмашана остала је као стално решење, јер овај, за барокну архитектуру необичан торањ и дан-данас краси алмашки Храм Света три јерарха.

Конципирана у класицистичком духу, изведена је према нешто измењеном пројекту Мартина Ковчарског 1797. То је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и високим звоником који доминира западним прочељем. Посебну вредност представља иконостасна преграда за коју је сликану декорацију извео Арса Теодоровић, а богату резбу Аксентије Марковић, који је највероватније украсио и проповедаонице посвећене Јовану Златоустом, Василију Великом и Атанасију Александријском. Чудотворна икона Богородице Алмашке са Богородичиног трона замењена је композицијом Уроша Предића. Уљане зидне слике на своду наоса рад су Арсе Теодоровића, док је за партије у олтарском простору из друге половине XVIII века ангажован Андрија Шалтист. Иконостас Алмашке цркве једно је од најбољих остварења Арсе Теодоровића, на коме је до пуног изражаја дошао његов прецизан цртеж. Иако под великим утицајем класицизма, уметник се није одрекао барокно-рокајних форми. Конзерваторски радови обавељени су 1983. и 1994, а санација и рестаурација спомен-крста у порти 2005.

ПИШЕ: Мср историчар Александра Шуковић

Извори:

Виноград Господњи, лист Православне епархије бачке, бр. 4, стр. 17–18.

http://www.udruzenjepreduzetnikans.com/HTML/Almaski%20kraj%20Podbara.html

http://www.mojnovisad.com/vesti/upoznajte-almaski-kraj-iz-drugog-ugla-stare-price-za-novo-doba-id6765.html

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

minimaks
Претходни чланак

Умро је новинар и водитељ Милован Илић Минимакс

Zivojin-Lukic
Наредни чланак

Рођен је вајар Живојин Лукић