AktuelnostiZanimljivosti

Alberto Fortis: O HAJDUCIMA (1774)

[…] Najveća opasnost od koje bi se moglo strahovati preti od mnoštva hajduka koji se obično skrivaju po pećinama i šumama, u vrletnim i surovim planinama toga kraja. Ali toga se ne treba preterano bojati. Da bi se bezbedno putovalo po tim brdskim krajevima, treba samo uzeti za vodiče nekoliko tih poštenjačina, koji nisu sposobni za izdaju. A činjenica da su to razbojnici ne treba da izaziva odbojnost jer, ako se razmotre uzroci njihovog jadnog položaja, obično se nailazi na slučajeve koji pre izazivaju sažaljenje nego nepoverenje. Loše bi prolazili stanovnici dalmatinskih primorskih gradova kada bi hajduci, kojih je sve veći broj, imali zlu narav. Oni žive kao vuci, lutajući između vrleti i nepristupačnih provalija, verući se sa stene na stenu kako bi izdaleka otkrili opasnost, mučeni stalnom neizvesnošću, izloženi nevremenu, često i bez najneophodnije hrane, primorani da stavljaju život na kocku kako bi je pribavili, čameći po najgroznijim i pustim pećinama. Ne bi bilo nikakvo čudo ako bi se često slušalo o svirepim delima ovih podivljalih ljudi, mučenih saznanjem o svom jadnom položaju. Veoma je začuđujuće što oni, umesto da preduzimaju nešto protiv ljudi koje smatraju krivcima za svoje nevolje, obično poštuju mir nastanjenih mesta i verni su vodiči putnicima. Oni otimaju goveda i ovce koje dovlače u svoje šiplje kako bi imali šta da jedu i da bi došli do kože za obuću. Ubiti vola nekog siromaška da bi se iskoristio samo mali deo mesa i kože ‒ to deluje kao divlji i nerazumni postupak. Više puta sam čuo kako su se ljudi zbog toga gorko i opravdano žalili na hajduke. Ne bi mi ni na um palo da ih uzdižem i hvalim. Ali nikako ne treba smesti s uma da su za te nesrećnike opanci ili obuća prvenstvena potreba, jer su osuđeni da provode život lutajući po krševitim i golim predelima, gde nema ni trave ni zemlje, gde štrče šiljate i veoma oštre stene surovih masiva, koje su postale onako hrapave i oštre zbog oštećenja koja su im naneli vekovi i nepogode. Ponekad se dogodi da glad istera hajduke do pastirskih koliba, gde preteći traže hranu i uzimaju je silom ako se desi da im je ne daju. U takvim slučajevima onaj ko se opire greši u svakom pogledu. Hrabrost ovih odlučnih ljudi u srazmeri je sa njihovim potrebama i divljim životom koji vode. Četiri hajduka ne prezaju od toga da napadnu karavan od 15 ili 20 Turaka, i obično ga opljačkaju i nateraju u bekstvo.

Ako se dogodi da panduri uhvate nekog hajduka, ne vezuju ga kao što to obično čine žbiri kod nas; odreše učkur na njegovim čakširama koje se srozaju do peta, a on se ne može dati u bekstvo jer bi pao na zemlju ako bi tako nešto pokušao. Veoma je čovečno što je pronađen takav način obezbeđenja, pa se čovek ne mora vezivati kao da je najgora marva. Hajduci, većinom, smatraju sebe ljudima od vrednosti ako se umrljaju turskom krvlju. Duh loše shvaćene vere, udružen s prirodnom i stečenom surovošću, goni te ljude da kinje susede s one strane granice, ne vodeći uopšte računa o posledicama. […]

 

Prevela sa italijanskog: Vera Bakotić Mijušković

 

IZVOR: SERBIA : srpski narod, srpska zemlja, srpska duhovnost u delima stranih autora : pesme i poeme, pripovetke, romani, drame, putopisi, besede, dnevnici, memoari, eseji, pisma, zapisi [odabrali i priredili: R. Damjanović, N. Tomić i S. Ćosić], „Itaka”, Beograd, 2000, str. 154.

Sanja Vukovic

Sanja Vukovic

stankovic
Prethodni članak

Umro je matematičar, profesor i akademik Bogoljub Stanković

161_17
Naredni članak

Rođena je slikarka Zora Petrović